Мало ко је чуо за ово острво а велике силе се ОТИМАЈУ за њега: Кључно место за прикупљање сателитских података и праћење пројектила - ''Ризница судњег дана'' чува кључ у случају катастрофе

Деценијама је име Свалбард било познато углавном научницима. Онда су га открили авантуристички настројени туристи, а последњих година "запао је за око" и политичарима, укључујући руског председника Владимира Путина.

Норвешка, којој Свалбард припада, инсистира на његовој заштити како не би постао полазна тачка за непријатељске силе.

- Норвешка се сада налази у најозбиљнијој безбедносној ситуацији од 1945. године - изјавио је за "Њујорк тајмс" норвешки државни секретар у Министарству спољних послова, Ивинд Вад Петерсон.

Архипелаг у Арктичком мору

Свалбард је архипелаг у Арктичком мору, на пола пута између Норвешке и Северног пола. Архипелаг је део Норвешке, али је регулисан посебним споразумом из периода после Првог светског рата, који готово свима омогућава живот на острвима без визе.

Архипелаг има девет већих острва и хиљаде малих, који су прекривени ледом.

Главна острва су Шпицберген, који је једини насељен, затим Нордаустландет, Еџоја и Баренц. Око 60 одсто Свалбарда прекривено је глечерима и снегом, али голфска струја ублажава арктичку климу и одржава околне воде пловним већину године.

Будући да је архипелаг смештен северно од Арктичког круга, у највећем насељеном месту Лонгјербијену на Шпицбергену од 20. априла до 23. августа траје поларни дан, док је од 26. октобра до 15. фебруара у току поларна ноћ.

Свалбард је 1925. године званично прикључен Норвешкој као неутрална зона, на којој је забрањено подизање војних база. Међутим, током Другог светског рата био је поприште низа војно-морских операција и сукоба између савезничких снага и нацистичке Немачке.

Једно од најбољих места на Земљи за прикупљање сателитских података

Архипелаг омогућава надзор над кључним поморским рутама између Баренцовог мора и Северног Атлантика. То је једно од најбољих места на Земљи за прикупљање сателитских података и праћење путања пројектила. Ко год контролише Свалбард, добија предност над Арктиком, све важнијом ареном за безбедност Европе, Северне Америке и Азије.

Надаље, Свалбард игра кључну улогу у будућем експлоатисању и извозу великих, још неискоришћених резерви нафте и гаса. Свалбард је и важна "природна климатолошка лабораторија".

Студије показују да се загрева шест пута брже од глобалног просека, а неки истраживачи предвиђају да ће до 2100. године његови глечери губити лед двоструко брже него сада, без обзира на то да ли ће се постићи глобални климатски циљ од задржавања загревања испод два степена Целзијуса, према Париском климатском споразуму.

Дом људима из целог света

На острву Спитсбергену, чија је површина око 37.673 квадратна километра, живи око 3.000 становника. Како за живот на Свалбарду није потребна виза или радна дозвола, Спитсберген је постао дом људима из целог света: трећина су имигранти из 50 земаља. Највише људи живи у Лонгјербијену који има хотеле, кафиће, продавнице, апотеку и болницу.

Међутим, у болници нема породилишта, и труднице се обично авионом превозе на копно неколико недеља пре термина порођаја. Заједнице на Свалбарду немају друмске везе: овде се људи крећу бродом, авионом/хеликоптером или моторним санкањем.

Свако ко напушта насељено место мора да носи пушку у случају сусрета с поларним медведом. Због пермафрост-а (стално залеђено тло), који спречава распадање тела, на Свалбарду више није допуштено сахрањивање.

Руси на Свалбарду

Иако Свалбард припада Норвешкој, два места на острву Спитсбергену углавном су насељена Русима, а пре рата у Украјини ту су живели и Украјинци.

Око 450 људи живи у модерној руској рударској заједници Баренцбург, док мање од њих 10 живи у совјетском граду духова Пирамида, снегом прекривеном рударском насељу које је добило име по величанственој оближњој планини у облику пирамиде.

Тим насељима управља руска компанија Арктикугол, основана још 1931. године, која се користи и као инструмент руске спољне политике.

Присуство те компаније често се у норвешким и западним анализама тумачи као "трн у оку" Норвешкој. Међутим, норвешке власти пажљиво надзиру ситуацију.

Полиција, царина и представници још дванаест државних институција редовно улазе у зоне под руском контролом како би проверили да ли се поштује норвешки правни поредак.

Поларне базе

Острво Шпицберген дом је бројних истраживачких база различитих земаља. Већина истраживача концентрисана је око Њу Олесунда, који је морским путем око 100 километара удаљен од Лонгјербјена. Њу Олесунд је најсеверније функционално цивилно насељено место на свету, а може се похвалити аеродромом, ракетним полигоном и луком.

Од 2021. године, 18 институција из 11 земаља има више-мање сталну присутност у Њу Олесунду: пет од њих ради током целе године, док су остале присутне првенствено током пролећно-летње-јесенске сезоне теренских истраживања.

Поред Норвешке, ту су базе и бројних других земаља, укључујући Велику Британију, Француску, Холандију, Италију, Немачку, Јужну Кореју и Јапан. Од 2004. године делује и кинеска истраживачка станица "Арктичка жута река", која истражује глациологију, копнену и морску екологију, свемирску физику и атмосферске појаве.

Мачке нису дозвољене ни у затвореном простору

Симбол архипелага је поларни медвед. Процењује се да на Свалбарду живи око 3.000 поларних медведа, отприлике колико и људи. На острвима живи велики број морских птица попут морског папагаја, малог алка и тропрстог галеба, као и друге морске птице попут арктичке чигре и четири врсте великих грабљивих галебова.

Свалбардска јаребица је једина копнена птица која је присутна на острвима током целе године, док само две птице селице долазе на острва током размножавања: снежна стрнадица и северна белка.

На Свалбарду има кућних љубимаца, али међу њима нема мачака. Забрањене су јер представљају претњу крхком птичјем свету. Мачке нису дозвољене ни у затвореном простору.

Упркос арктичкој клими, пермафросту и неравном терену, архипелаг је дом чак 164 аутохтоне биљне врсте, уз неколико које су људи унели.

"Ризница Судњег дана"

Свалбардски пермафрост и стално ниске температуре, при чему је просечна највиша температура лети само седам степени Целзијуса, показали су се идеалним за Глобалну ризницу семена, која се налази на острву Шпицберген.

Назива се и "ризницом Судњег дана": јединствена је у свету јер чува семена из целог света. У случају било какве локалне или глобалне катастрофе која би уништила оригинална семена, захваљујући њиховим "сигурним копијама" са Свалбарда било би могуће обновити производњу хране.

Од 2008. године, када је отворена, у ризници је похрањено више од 1,3 милиона узорака семена, који представљају 13.000 година пољопривредне историје.

Извор: Србија Данас/Јутарњи лист