Орбанов одлазак изазвао пометњу на више фронтова: На кога сад може да рачуна Путин у ЕУ?

Одлазак Виктора Орбана са мађарске и европске политичке сцене не мења само политички пејзаж у Карпатском басену, већ и лишава Москву најближег ономе што је могла да назове пријатељем унутар блока, преноси британски The Телеграпх.

Сада, ко су преостали савезници Русије унутар европског оквира? И може ли Кремљ да се нада да ће од неког од њих створити новог Орбана?

"Орбан је био Путинов пријатељ делимично зато што му је то било корисно“, каже Сам Грин, професор руске политике на "Кинг’с College Лондон".

Он каже да проналажење идентичне замене неће бити лако.

"Не мислим да је то једноставно као код фудбалског тренера који треба да каже: ‘Следећи играч напред’".

Ипак, постоје потенцијални кандидати. Ево људи које би Путин могао следеће покушати да придобије.

Главни кандидати

Најизгледнији кандидат да заузме Орбаново место јесте лидер Словачке. Роберт Фицо, као и бивши мађарски лидер, јесте борбени националистички популиста који ужива у рушењу бриселских ортодоксија, укључујући оне у вези са Русијом и Украјином.

Он је, заједно са Орбаном, један од само тројице европских лидера који су се састали са Путином у Русији од почетка потпуне инвазије на Украјину. Као што је Орбан чинио, Фицо води земљу која у великој мери зависи од руске енергије.

Јефтина енергија је од кључног значаја не само за потрошаче као и у Мађарској, она такође представља темељ извозу оријентисане економије засноване на источном ширењу западних произвођача након 1989. године, у потрази за јефтинијом радном снагом.

Фицово прихватање руских наратива није у потпуности само представа. Ипак, он нема врсту односа са Путином какву је Орбан имао. Такође, Словачка, као и све друге бивше комунистичке чланице ЕУ, изузев некадашње Источне Немачке, нето је прималац средстава из ЕУ.

"Орбан се можда није плашио да улази у сукобе са онима који су га финансирали чак и ако је то довело до тога да Брисел ускрати укупно око 35 милијарди евра средстава ЕУ намењених његовој земљи. Али Фицо", каже Олег Игнатов, виши аналитичар за Русију у Црисис Гроуп, "нема ни склоност ни унутрашњу политичку сигурност за такву врсту конфронтације".

Вреди подсетити да је чак и Орбан готово увек на крају попуштао Бриселу.

"Фицо је у сличној позицији може да користи свој статус аутсајдера или статус изазивача за домаће политичке сврхе и за потребе преговора са Бриселом. Али на крају крајева, он зна да Русија не може да пружи Словачкој оно што Европа може. Дакле, постоје ограничења у степену до којег је спреман да то инсистира. А Орбан је управо јасно ставио до знања та ограничења“, каже Грин.

Даље на запад у Прагу, милијардер Андреј Бабиш председава коалиционом владом коју чине његова сопствена популистичка странка Акција за незадовољне грађане (СФО), крајње десничарска странка Слобода и директна демократија (СПД) и странка која се фокусира на једно питање и заступа власнике аутомобила.

Као и Фицо и Орбан, он је личност на коју се гледа са извесном сумњом међу европским мејнстримом и са извесном наклоношћу у Москви. У децембру прошле године, придружио се Орбану и Фицу у одбијању да гарантује пакет кредита ЕУ од 90 милијарди евра за Украјину.

Такође је поновио неосновану руску тврдњу да је Борис Џонсон уништио рани мировни споразум између Украјине и Русије 2022. године и подржао је Орбанове позиве да Европа директно разговара са Кремљем. Али је такође покушао да одржи дистанцу између себе и друге двојице централноевропских популиста.

Он је потпуно погазио предизборно обећање да ће обуставити иницијативу претходне владе коју је предводила Чешка за куповину муниције за Украјину. И лично се заложио да ће заштитити чланство у НАТО и ЕУ, упркос томе што његови коалициони партнери из СПД желе да изађу из обе организације.

"Немамо исти став као Словачка и Мађарска", рекао је након одлуке о кредиту у децембру када је замољен да објасни свој усредњи став. "Подржавамо Украјину. Не желимо да гарантујемо кредите. Словачка и Мађарска су одбиле било какву подршку".

Као и Фицо у Словачкој, он је националиста не неко ко је емоционално или идеолошки везан за Русију. И као Мађарска и Словачка, Чешка је нето прималац средстава ЕУ. То су најближи избори које Кремљ има ономе што би се могло назвати партнерима они свакако нису савезници у влади у ЕУ данас. Али приближавају се вишеструки избори у другим земљама који би могли да промене ту слику.

Други кандидати

Узмимо Бугарску. Тамо је Румен Радев, евроскептични, проруски бивши председник, спреман да у недељу победи на осмим општим изборима у земљи за пет година. Кремљ би то свакако сматрао повољним исходом. Радев је критиковао европску политику наоружавања Украјине и осудио десетогодишњи безбедносни споразум са Украјином који је потписала актуелна влада.

Али Бугарска је најсиромашнија чланица ЕУ и још више зависи од великодушности Брисела него Мађарска или Словачка.

Иако већина аналитичара верује да би победа Радева зауставила политички хаос у земљи који је трајао неколико година, он ће вероватно морати да се снађе са мањинском владом. Он је далеко од тога да буде моћни посредник у стилу Орбана.

Русија је накратко осетила још једног европског савезника у горњем току Дунава 2024. године, када је крајње десничарска, проруска Слободарска партија освојила највећи удео гласова (29 одсто) на општим изборима. Ипак, услед немогућности да пронађе вољне коалиционе партнере, на крају је ова странка избачена из владе од стране коалиције конзервативаца, социјалдемократа и либерала који су заузели ортодокснији поглед на спољну политику, чланство у ЕУ и традиционалну неутралност Аустрије.

Нови руски "пријатељ" у калупу Орбана скоро је преузео власт у Румунији пре две године, када је практично непознати проруски и анти-НАТО кандидат по имену Калин Ђорђеску победио у првом кругу избора у новембру 2024. године.

Међутим, Врховни суд Румуније наложио је поновне изборе усред оптужби за руско мешање укључујући очигледно координисану кампању на ТикТоку. На наредним изборима 2025. године победио је независни центриста Никусор Дан, чиме су се уништиле наде Москве да ће у Букурешту добити савезника попут Орбана.

Али избори које ће Кремљ у блиској будућости најпажљивије пратити су у Француској, која ће у априлу следеће године изабрати наследника Емануела Макрона.

"Пратиће шта се дешава у Француској. То је веома важно за Европу", каже Олег Игнатов.

Али за Кремљ, каже Игнатов, фантазија о осовини Москва-Париз је вероватно управо то. Марин ле Пен, ћерка оснивача Националног окупљања, у прошлости је понављала руско правоверје да је ширење НАТО изазвало рат у Украјини. Али јој је забрањено да се кандидује због осуде за проневеру. Жордан Бардела, њен штићеник и стварни кандидат странке, назвао је Русију вишедимензионалном претњом. Дакле, Национално окупљање можда није баш пријатељ каквом се Кремљ надао.

За Москву, каже Игнатов, скоро свако би био бољи од Макрона, јер тренутни однос не може бити гори.

Слична динамика се може видети у Немачкој, где је Алис Вајдел, лидерка Алтернативе за Немачку (АфД), покушала да обузда отвореније прокремљовске гласове у својој странци. Тај напор је осујећен од стране отворених савезника, укључујући Тина Хрупалу, њеног ко-лидера, који је прошле године рекао да је Пољска већа претња од Русије.

Странка наставља да отворено заступа проруску политику. Ове недеље, АфД је усвојила манифест пре регионалних избора у источној држави Саксонија-Анхалт у којем се каже: "Тренутна антируска политика етаблираних странака... није у интересу Немачке".

Можда је највећи шок за Кремљ дошао из Италије, где је премијерка Ђорђа Мелони повела популистичку десницу у потпуно другом геополитичком правцу. У опозицији је била евроскептична и пријатељски настројена према Москви као и сви остали на овој листи, залажући се за побољшање веза са Русијом и хвалећи Путина као браниоца европских вредности.

Али након што је дошла на власт након Путинове инвазије на Украјину 2022. године, постала је једна од најартикулисанијих бранилаца Украјине на европској десници. Одлазак Орбана представља тријумф њене атлантистичке верзије европског популистичког покрета над његовим крилом које нагиње Русији.

"Кремљ би требало да примети како је европски националистички покрет научио колико штетне могу бити погрешне врсте пријатеља", тврди Грин.

Неколико личности европске популистичке деснице сукобило се или разишло са администрацијом Доналда Трампа последњих месеци, упркос претпоставци неких у Белој кући да се на њих може рачунати као на савезнике.

Разлози варирају од беса због увредљивих опаски Џеј Ди Венса, потпредседника САД, о европским ветеранима рата против тероризма, Трампових претњи да ће анектирати Гренланд и сугестије да би Европа требало да се укључи у рат са Ираном. Венсова, нажалост, темпирана посета Будимпешти прошле недеље ради подршке Орбану могла би се сматрати јасним примером како је дружење са Трампом постало обавеза за бираче.

На крају крајева, политичари углавном делују у свом интересу када су у питању пријатељства која одржавају - било да су на Западу или Истоку.

Како Грин каже, односи Русије у Европи су "ситуациони односи које она радо користи када је тамо".

"Али то су такође ситуациони односи које сви ови политичари радо користе", додаје он.

Баш као и са Орбаном, пријатељи Кремља у Европи могу да улепшају Путинов его у замену за повољне цене гаса, али ће се такође наставити окретати назад ка Западу када Европа понуди своје шаргарепе.

"Ниједан од ових људи не води проруску политику зато што је по својој природи проруски оријентисан. Они воде политику која им одговара на домаћем плану и која им одговара са Бриселом", каже Грин.