Tajni plan Izraela za kraj rata? "Samsonova opcija" preti da povuče ceo Bliski istok u katastrofu koja nikad pre nije viđena

 To je naziv za specifičnu izraelsku vojnu nuklearnu strategiju koja spaja – i zbog toga nosi dodatnu opasnost – vojnu logiku odvraćanja, iskustvo istorijske traume, ali i snažan biblijski simbol. U najširem smislu označava pretnju da bi Izrael, u situaciji stvarnog ili procenjenog fizičkog uništenja, odgovorio masovnim nuklearnim udarom na napadače, čak i ako bi pritom i sam Izrael bio uništen.

Reč je o doktrini ukorenjenoj u hijerarhiji izraelske vojske, ali ono što ovu nuklearnu strategiju čini opasnijom od sličnih jeste političko tumačenje koje može postati okidač za njenu primenu. U trenutku kada Iran pokazuje da ga iznenadni američko-izraelski rat neće slomiti, takva politička interpretacija nadvija se kao realna mogućnost potpunog haosa. Ipak, kako ćemo videti, Samsonova opcija od početka je obavijena tajnama, intrigama i dramatičnim, gotovo filmskim otkrićima. Iako su to zanimljive istorijske epizode, nemoguće ih je posmatrati samo kao kuriozitete u trenutku kada predstavljaju jednu od najvećih pretnji savremenom svetu.

Sam termin u međunarodnoj javnosti počeo je da se širi početkom devedesetih godina kroz knjigu američkog novinara Sejmour Herš o izraelskom nuklearnom arsenalu i američkoj spoljnoj politici. Međutim, sam koncept zasniva se na raspravama koje su u izraelskom državnom vrhu postojale još od šezdesetih godina prošlog veka.

Prema tumačenjima izraelskog istoričara Avner Cohen, ideja nastaje u uskom krugu oko prvog premijera David Ben-Gurion i tadašnjeg mladog ministra odbrane, kasnije državnika, Šimon Peres. Oni su tražili način da obezbede opstanak male države okružene brojnijim i u to vreme neprijateljski raspoloženim arapskim vojskama. Metafora Samsona, koji u biblijskoj priči ruši hram i ubija i sebe i neprijatelje, nosila je jasnu poruku: svaki pokušaj potpunog uništenja jevrejske države završiće se zajedničkom katastrofom. Ta ideja pretvorila se u neformalnu doktrinu koja dopunjuje, ali ne zamenjuje naglasak na konvencionalnoj vojnoj nadmoći.

Doktrina se razvijala u okviru šire politike takozvane „nuklearne dvosmislenosti“, često opisivane hebrejskim pojmom amimut. Drugim rečima, Izrael nikada zvanično ne potvrđuje niti negira da poseduje nuklearno oružje, iako su američke obaveštajne službe vrlo rano saznale da zemlja radi na nuklearnoj bombi. Procene američke obaveštajne zajednice još sredinom sedamdesetih govorile su o dvocifrenom broju bojevih glava, a kasnije analize taj broj dodatno razrađuju.

U savremenim bezbednosnim analizama najčešće se pominje oko 90 operativnih nuklearnih bojevih glava. "Stockholm International Peace Research Institute" u svojim godišnjim izveštajima navodi upravo takvu procenu i ističe da se arsenal modernizuje, između ostalog kroz radove u nuklearnom centru u Negevu. Reaktor u kompleksu "Dimona Nuclear Research Center" prema satelitskim snimcima prolazi kroz višegodišnje rekonstrukcije koje bi mogle biti povezane sa obnavljanjem plutonijuma i tricijuma potrebnih za održavanje nuklearnih bojevih glava.

U tom okviru Samsonova opcija zamišljena je kao krajnji sloj odvraćanja – iznad konvencionalne vojne moći i iznad regionalne političke ravnoteže. Izraelski teoretičari nuklearne strategije opisuju je kao skup uverljivih pretnji koje jasno poručuju da će država, u slučaju egzistencijalne opasnosti, upotrebiti sav preostali nuklearni potencijal protiv neprijateljskih centara moći.

Američko-izraelski stručnjak Luis Rene Beres naglašava da nije reč o emotivnom aktu osvete, već o strukturisanom skupu mogućih odgovora čiji je cilj da svakom potencijalnom agresoru jasno pokaže da bi pokušaj uništenja Izraela doveo do sopstvenog uništenja. Takva doktrina snažno je povezana sa iskustvom Holocaust, odnosno uverenjem da se masovno uništenje Jevreja nikada više ne sme ponoviti.

Nuklearna kriza iz 1973.

Konkretan uvid u političke rasprave o ovoj opciji pruža epizoda iz Jom Kipur rata. Tadašnji ministar odbrane Moše Dajan, nakon dramatičnih prvih dana rata, došao je na sastanak kod premijerke Golde Meir sa procenom da Izrael možda gubi rat. Predložio je podizanje nuklearnih snaga u stanje pripravnosti i razmatranje demonstrativnog nuklearnog udara na nenaseljeno područje.

Meir je, prema svedočenjima saradnika, pažljivo saslušala predlog, konsultovala nekoliko ministara i odlučno ga odbila, naredivši da se sve pripreme obustave. Taj slučaj pokazuje da je politički vrh bio svestan postojanja krajnje opcije, ali i da je prag za njenu primenu izuzetno visok.

Danas se situacija posmatra u drugačijem političkom kontekstu, jer se Izrael nalazi pod vođstvom premijera Benjamina Netanijahua, čija vlada uključuje i političare sa mnogo tvrđim ideološkim stavovima nego u vreme Meir.

Nuklearna trijada Izraela

Procene govore da Izrael raspolaže svojevrsnom nuklearnom trijadom – kombinacijom tri različita sistema za lansiranje nuklearnog oružja:

1. balističke rakete iz porodice Jericho u silosima i mobilnim lanserima
2. podmornice klase Dolphin-class submarine koje mogu nositi krstareće rakete sa nuklearnim glavama
3. borbeni avioni F-15 Eagle i F-16 Fighting Falcon prilagođeni za nošenje nuklearnih bombi

Takva kombinacija omogućava tzv. drugi udar – sposobnost da država uzvrati čak i posle razornog napada na sopstvenu teritoriju.

Čovek koji je otkrio izraelsku nuklearnu tajnu

Jedna od najdramatičnijih epizoda u istoriji izraelske nuklearne tajnosti vezana je za tehničara Mordečei Vanunu.

Vanunu je osamdesetih godina radio u nuklearnom kompleksu Dimona u pustinji Negev. Kao tehničar u podzemnim delovima postrojenja imao je pristup mestima gde se obrađivao uranijum. Upravo zbog toga video je ono što većina izraelskih građana, pa čak i političara, nikada nije smela da vidi.

Vremenom je postao politički radikalniji i počeo tajno da fotografiše unutrašnjost postrojenja. Filmove i planove objekta izneo je iz zemlje i kasnije ih dostavio britanskom listu "The Sunday Times".

Fotografije su prikazivale proizvodne linije za uranijum, laboratorije i infrastrukturu koja je jasno ukazivala na vojni nuklearni program.

Kada je izraelska obaveštajna služba Mosad saznala šta se sprema, pokrenuta je tajna operacija. U Londonu mu je prišla žena koja se predstavila kao američka turistkinja Sindi. U stvarnosti je bila agentkinja Mossada Šeril Bentov.

Nakon nekoliko dana druženja nagovorila ga je na put u Rim. Tamo su ga agenti omamili, oteli i tajno prebacili u Izrael. Operacija je izvedena bez znanja italijanskih vlasti i izazvala je diplomatske kontroverze.

Vanunu je kasnije osuđen na 18 godina zatvora, od čega je 11 proveo u potpunoj izolaciji. Posle izlaska iz zatvora 2004. godine zabranjeno mu je da napusti Izrael ili govori o nuklearnom programu.

Njegova priča ostala je jedna od najdramatičnijih epizoda u istoriji nuklearne tajnosti Bliskog istoka.

Masada ili Samson

U izraelskoj bezbednosnoj kulturi često se pominju dve istorijske metafore.

Prva je Masada – tvrđava u kojoj su, prema predanju, jevrejski branioci radije izabrali smrt nego predaju Rimljanima.

Druga je Samson – biblijski junak koji ruši stubove hrama i zajedno sa neprijateljima strada u ruševinama.

Razlika između ova dva simbola je suštinska. Masada predstavlja spremnost na smrt kako bi se izbeglo poniženje. Samson, međutim, predstavlja spremnost da se sopstvena propast pretvori u katastrofu i za neprijatelja.

Kada se izraelska nuklearna doktrina poveže sa Samsonom, poruka postaje mnogo mračnija: Izrael ne samo da neće nestati bez borbe, već bi u trenutku krajnje opasnosti mogao povući čitav region – a možda i šire – u zajednički ponor.