Трампов најновији заокрет по питању Украјине лоше читају и Брисел и Москва - циљ је да сви од реда изгубе, осим Америке

Трампов жестоки наступ на Генералној скупштини УН‑а – у којем је Русију прозвао "папирним тигром" и поручио да Украјина може "вратити све изгубљене територије" уз подршку Европске уније – заједно са сусретом са Зеленским, изгледа као још један политички заокрет. Али да ли је реч о стварном преокрету или само још једној епизоди у низу тактичких промена реторике које служе краткорочним циљевима у Вашингтону? Одговор се крије у детаљима које је сам Трамп истакао: победа је наводно могућа "уз помоћ ЕУ" – а не уз нову америчку подршку.

Контекст је важан. Од повратка у Белу кућу, Трамп је обећавао брз крај рата, па потом хладно поручио Кијеву да "нема карте" за победу, а ту је и жесток сусрет у Белој кући, након чега је ушао у период флертовања с идејом великог договора са Москвом. Сада, након њујоршког сусрета, тон је поново драматично промењен: морална подршка Украјини, понижавање руске снаге и теза о "повратку на изворне границе". Та амплитуда не мора значити и промену стратегије. Трампова политика често је трансакцијска: порукама тестира терен, подиже цену и преусмерава терет на друге.

Сам израз "папирни тигар" део је арсенала психолошког притиска, а не озбиљне економске анализе. Реалност је да Русија, упркос санкцијама, није колабирала. Преусмерила је трговину, ослонила се на сопствене ресурсе и прихватила високу ратну мобилизацију економије. То не значи да нема дубоких проблема и трошкова – има их и биће их све више – али наратив о скором слому Москве понавља се годинама и не остварује се. Ако је циљ Трампове реторике да подстакне европске владе да "још мало издрже", треба се сетити да је управо Европа највише платила цену енергетског реза и инфлације.

Кључна је Трампова ограда: победа Кијева "уз помоћ ЕУ". Оно што није рекао једнако је важно као оно што јесте. Нема најаве новог таласа америчког финансирања, нема отворене обавезе слања инструктора, сателитске подршке у опсегу из ранијих фаза, нити великог пакета санкција које САД предводи, а Еуропа прати. Спомињање могућих царинских удараца има смисла само ако их ЕУ заједнички спроведе, а политика у Бриселу и главним престоницама тренутно је растрзана између растућих одбрамбених буџета и незадовољног бирачког тела.

Европа притом улази у ратну индустријску мобилизацију споро и са пуно унутрашњих контрадикција. Одбрамбени издаци расту, али производни капацитети стрељива, противваздушне одбране и оклопа не расту оном брзином коју захтева дуготрајни рат исцрпљивања. Источни део ЕУ тражи тврђи курс, западни балансира између индустријске реалности и политичког стрпљења. Ако Вашингтон заиста жели да се повуче у улогу "добављача за НАТО, а Европа нека располаже", терет рата и ризик ескалације концентрисани су управо на простору ЕУ – у тренутку када су друштва уморна.

На терену, напетости НАТО-а и Русије на истоку Европе расту већ самим кретањем логистике, надлетањима и инцидентима који су неизбежни када се границе фронта и границе Савеза приближе до центиметра.

Изгледа да је прозор за мир – онај реални, са компромисима и замрзавањима која нико не жели признати – затворен. Данас се све своди на притисак: финансијски, индустријски, информацијски и војни. Укратко, ко дуже издржи. Притисак има цену. Украјина трпи демографску и инфраструктурну ерозију. Русија се све дубље претвара у ратну економију са дугорочним последицама. Европа плаћа енергетску и индустријску трансформацију без јефтиног гаса.

У том контексту, Трампова "подршка" Кијеву звучи парадоксално: најгласнији део поруке охрабрује Украјину, али оперативни део рачуна првенствено на Европу. То је у складу са његовим старим рефреном да савезници морају да плате више. Ако Украјина успе, Трамп ће моћи да каже да је подстакао Европу да "одради посао". Ако пропадне, моћи ће да каже да је Европа заправо "папирни тигар" – и опет избегне амерички трошак. У оба случаја, Вашингтон остаје на већој дистанци него раније.

Москва је очекивано одбацила етикету "папирног тигра" и брани наратив о стабилној економији и контролисаној стратегији. Занимљивији је, међутим, глас дела руских националиста који Трампову изјаву читају обрнуто – као знак да се САД повлаче и препуштају терет Европи, што дугорочно слаби Кијев. Тај поглед показује колико је реторички обрат неуједначено схваћен и у Русији. Ако Вашингтон заиста остане по страни, Москва рачуна на европске пукотине, а ако се Европа неочекивано консолидује, рачуница се мења.

Шта следи? Први сценарио: Трампов обрат је примарно реторички. Терен остаје у застоју, са локалним руским помацима и украјинским одбрамбеним напорима, док Европа покушава да убрза производњу и одржи јединство. Други: Европа стварно "стисне" – више новца, више производње, строже мере – и рат прелази у још скупљу фазу за све укључене, без гаранције слома друге стране. Трећи: изненадни повратак идеји замрзавања са тешким уступцима. Први и други изгледају вероватнији од трећег.

Ако се ЕУ претвори у ратну економију без стратешке аутономије, губи политику и добија логистику – а то није "европски пројекат" са почетка века, нити је близу. Ако покуша да изгради сопствени безбедносни оквир, мора истовремено да обузда амбиције НАТО-а и пронађе канале према Москви које је сама затворила. У оба случаја, Трампов "заокрет" мање говори о Украјини, а више о прерасподели терета унутар Запада.

Закључно, ово не делује као коначан Трампов обрат, већ као тренутни алат притиска: према Москви, али највише према Бриселу. Шанса за мир, какав је недавно био замислив, очигледно је пропуштена – сада се игра продужује са вишим улозима и мањом контролом. Када се политика сведе на притисак, мале земље и обични људи плаћају највећу цену – и то много дуже него што траје један говор у УН‑у.

Трамп је у свом УН говору, али и раније, поручио да Америка "улази у златно доба". Ништа од онога што је навео као аргументе не иде у прилог тој тврдњи – посебно његово хвалисање скоковима на Волстриту, јер знамо да је то "златно доба" само за привилеговани 1%. Геостратешки, Америка јесте сила какву знамо захваљујући европском претварању у крваву рушевину током Другог светског рата. Ако се историја понови, Америка може дочекати још једну колосалну победу, што није незамисливо. Али тешко је замислити да би Европа својевољно желела да понови сопствени пораз.

Извор: Србија Данас/Адванце.хр