Trampov najnoviji zaokret po pitanju Ukrajine loše čitaju i Brisel i Moskva - cilj je da svi od reda izgube, osim Amerike

Trampov žestoki nastup na Generalnoj skupštini UN‑a – u kojem je Rusiju prozvao "papirnim tigrom" i poručio da Ukrajina može "vratiti sve izgubljene teritorije" uz podršku Evropske unije – zajedno sa susretom sa Zelenskim, izgleda kao još jedan politički zaokret. Ali da li je reč o stvarnom preokretu ili samo još jednoj epizodi u nizu taktičkih promena retorike koje služe kratkoročnim ciljevima u Vašingtonu? Odgovor se krije u detaljima koje je sam Tramp istakao: pobeda je navodno moguća "uz pomoć EU" – a ne uz novu američku podršku.

Kontekst je važan. Od povratka u Belu kuću, Tramp je obećavao brz kraj rata, pa potom hladno poručio Kijevu da "nema karte" za pobedu, a tu je i žestok susret u Beloj kući, nakon čega je ušao u period flertovanja s idejom velikog dogovora sa Moskvom. Sada, nakon njujorškog susreta, ton je ponovo dramatično promenjen: moralna podrška Ukrajini, ponižavanje ruske snage i teza o "povratku na izvorne granice". Ta amplituda ne mora značiti i promenu strategije. Trampova politika često je transakcijska: porukama testira teren, podiže cenu i preusmerava teret na druge.

Sam izraz "papirni tigar" deo je arsenala psihološkog pritiska, a ne ozbiljne ekonomske analize. Realnost je da Rusija, uprkos sankcijama, nije kolabirala. Preusmerila je trgovinu, oslonila se na sopstvene resurse i prihvatila visoku ratnu mobilizaciju ekonomije. To ne znači da nema dubokih problema i troškova – ima ih i biće ih sve više – ali narativ o skorom slomu Moskve ponavlja se godinama i ne ostvaruje se. Ako je cilj Trampove retorike da podstakne evropske vlade da "još malo izdrže", treba se setiti da je upravo Evropa najviše platila cenu energetskog reza i inflacije.

Ključna je Trampova ograda: pobeda Kijeva "uz pomoć EU". Ono što nije rekao jednako je važno kao ono što jeste. Nema najave novog talasa američkog finansiranja, nema otvorene obaveze slanja instruktora, satelitske podrške u opsegu iz ranijih faza, niti velikog paketa sankcija koje SAD predvodi, a Europa prati. Spominjanje mogućih carinskih udaraca ima smisla samo ako ih EU zajednički sprovede, a politika u Briselu i glavnim prestonicama trenutno je rastrzana između rastućih odbrambenih budžeta i nezadovoljnog biračkog tela.

Evropa pritom ulazi u ratnu industrijsku mobilizaciju sporo i sa puno unutrašnjih kontradikcija. Odbrambeni izdaci rastu, ali proizvodni kapaciteti streljiva, protivvazdušne odbrane i oklopa ne rastu onom brzinom koju zahteva dugotrajni rat iscrpljivanja. Istočni deo EU traži tvrđi kurs, zapadni balansira između industrijske realnosti i političkog strpljenja. Ako Vašington zaista želi da se povuče u ulogu "dobavljača za NATO, a Evropa neka raspolaže", teret rata i rizik eskalacije koncentrisani su upravo na prostoru EU – u trenutku kada su društva umorna.

Na terenu, napetosti NATO-a i Rusije na istoku Evrope rastu već samim kretanjem logistike, nadletanjima i incidentima koji su neizbežni kada se granice fronta i granice Saveza približe do centimetra.

Izgleda da je prozor za mir – onaj realni, sa kompromisima i zamrzavanjima koja niko ne želi priznati – zatvoren. Danas se sve svodi na pritisak: finansijski, industrijski, informacijski i vojni. Ukratko, ko duže izdrži. Pritisak ima cenu. Ukrajina trpi demografsku i infrastrukturnu eroziju. Rusija se sve dublje pretvara u ratnu ekonomiju sa dugoročnim posledicama. Evropa plaća energetsku i industrijsku transformaciju bez jeftinog gasa.

U tom kontekstu, Trampova "podrška" Kijevu zvuči paradoksalno: najglasniji deo poruke ohrabruje Ukrajinu, ali operativni deo računa prvenstveno na Evropu. To je u skladu sa njegovim starim refrenom da saveznici moraju da plate više. Ako Ukrajina uspe, Tramp će moći da kaže da je podstakao Evropu da "odradi posao". Ako propadne, moći će da kaže da je Evropa zapravo "papirni tigar" – i opet izbegne američki trošak. U oba slučaja, Vašington ostaje na većoj distanci nego ranije.

Moskva je očekivano odbacila etiketu "papirnog tigra" i brani narativ o stabilnoj ekonomiji i kontrolisanoj strategiji. Zanimljiviji je, međutim, glas dela ruskih nacionalista koji Trampovu izjavu čitaju obrnuto – kao znak da se SAD povlače i prepuštaju teret Evropi, što dugoročno slabi Kijev. Taj pogled pokazuje koliko je retorički obrat neujednačeno shvaćen i u Rusiji. Ako Vašington zaista ostane po strani, Moskva računa na evropske pukotine, a ako se Evropa neočekivano konsoliduje, računica se menja.

Šta sledi? Prvi scenario: Trampov obrat je primarno retorički. Teren ostaje u zastoju, sa lokalnim ruskim pomacima i ukrajinskim odbrambenim naporima, dok Evropa pokušava da ubrza proizvodnju i održi jedinstvo. Drugi: Evropa stvarno "stisne" – više novca, više proizvodnje, strože mere – i rat prelazi u još skuplju fazu za sve uključene, bez garancije sloma druge strane. Treći: iznenadni povratak ideji zamrzavanja sa teškim ustupcima. Prvi i drugi izgledaju verovatniji od trećeg.

Ako se EU pretvori u ratnu ekonomiju bez strateške autonomije, gubi politiku i dobija logistiku – a to nije "evropski projekat" sa početka veka, niti je blizu. Ako pokuša da izgradi sopstveni bezbednosni okvir, mora istovremeno da obuzda ambicije NATO-a i pronađe kanale prema Moskvi koje je sama zatvorila. U oba slučaja, Trampov "zaokret" manje govori o Ukrajini, a više o preraspodeli tereta unutar Zapada.

Zaključno, ovo ne deluje kao konačan Trampov obrat, već kao trenutni alat pritiska: prema Moskvi, ali najviše prema Briselu. Šansa za mir, kakav je nedavno bio zamisliv, očigledno je propuštena – sada se igra produžuje sa višim ulozima i manjom kontrolom. Kada se politika svede na pritisak, male zemlje i obični ljudi plaćaju najveću cenu – i to mnogo duže nego što traje jedan govor u UN‑u.

Tramp je u svom UN govoru, ali i ranije, poručio da Amerika "ulazi u zlatno doba". Ništa od onoga što je naveo kao argumente ne ide u prilog toj tvrdnji – posebno njegovo hvalisanje skokovima na Volstritu, jer znamo da je to "zlatno doba" samo za privilegovani 1%. Geostrateški, Amerika jeste sila kakvu znamo zahvaljujući evropskom pretvaranju u krvavu ruševinu tokom Drugog svetskog rata. Ako se istorija ponovi, Amerika može dočekati još jednu kolosalnu pobedu, što nije nezamislivo. Ali teško je zamisliti da bi Evropa svojevoljno želela da ponovi sopstveni poraz.

Izvor: Srbija Danas/Advance.hr