Трампов "очајнички покушај" да спаси Петродолар: Ево шта стоји иза напада на Венецуелу и претњи Ирану - Ипак одсвиран крај америчком империјализму

Ипак, останимо на тренутак при тој логици да онај ко контролише Венецуелу, контролише и великог купца у Азији. Проблем за такву логику је чињеница да је Кина током последњих двадесет година градила нешто сасвим друго – дуготрајну енергетску аутономију, због чега удар по поједином добављачу више не даје ефекат какав би имао раније. То одмах отвара и нова питања – где нафта тече, у којој се валути обрачунава и ко има привилегију издавања те валуте.

Кина данас велики део своје енергије обезбеђује из властитих извора. Угаљ остаје темељ система, са годишњом производњом која се приближава пет милијарди тона и и даље обезбеђује већину електричне енергије. Поред тога, ту је највећи светски хидроенергетски капацитет, снажно ширење нуклеарних електрана и масовна изградња ветроелектрана и соларних поља. Тај енергетски микс може изгледати сирово у еколошким билансима, али стратешки има јасну логику. Већина енергије производи се унутар земље, чиме се смањује изложеност спољним притисцима и јача кинеска преговарачка и безбедносна позиција.

Кина је данас највећи светски увозник сирове нафте, са увозом који прелази око 11 милиона барела дневно и покрива велики део њене потрошње. Таква увозна позиција на први поглед делује као стратешка слабост, али кинески систем је прилагођен ослањању на широку мрежу добављача. У њу спадају Русија као највећи појединачни извор, Саудијска Арабија, Ирак и друге земље, док значајне количине сирове нафте долазе и из Ирана. Та диверзификација и разграната логистика смањују ризик концентрације кроз једну руту или једног партнера и делују у оквиру шире енергетске стратегије која комбинује домаће капацитете, разноврсне спољне изворе и механизме за ублажавање шокова.

У тој мрежи Венецуела има видљиво, али релативно скромно место. Кинески увоз венецуеланске нафте последњих година кретао се око 700–800 хиљада барела дневно, што чини тек неколико процената укупног кинеског увоза сирове нафте и још мањи део укупне енергетске потрошње. Реч је углавном о врло тешкој нафти специфичне квалитете, прилагођеној одређеним рафинеријама и често повезаној са аранжманима отплате ранијих кинеских кредита. Та сарадња има своју тежину, али остаје ограничена по обиму. Кина ни у једном сценарију не гради енергетску безбедност на једном произвођачу из Латинске Америке, већ венецуеланску нафту уклапа у ширу, строго диверсификовану структуру увоза.

Чим је притисак на Венецуелу појачан, Пекинг је почео да мења распоред снабдевања. Русија је након западних санкција преусмерила велики део извоза према Кини и нуди попусте како би одржала ток прихода. Иран то ради већ годинама, користећи танкере са угашеним транспондерима, сложене шеме препакивања терета, преименовања бродова и промене застава. Саудијска Арабија и остале заливске монархије и даље продају милионе барела дневно у Азију. За кинеске планере, то је логистички изазов и прилика за преговоре о цени, а не егзистенцијални проблем. Венецуела је замењива, бар у постојећем аранжману.

Права осетљива тачка налази се другде, у архитектури новца. Након шока седамдесетих година, САД су са Саудијском Арабијом договориле да се нафта продаје у доларима и да се вишак прихода рециклира у америчке обвезнице и банке. Тако је настао поредак у којем нафта ствара сталну потражњу за доларом, а долар омогућује финансирање америчких дефицита по повлашћеним условима. Тај механизам даје Вашингтону могућност да трошкове војне и политичке доминације расподели по целом свету, без отварања озбиљне унутрашње расправе о цени империја.

Петродолар – укратко:

Петродолар није настао спонтано, већ као одговор на озбиљну кризу америчке моћи почетком седамдесетих. Године 1971. САД су напустиле златни стандард јер више нису могле покрити доларе у оптицају златним резервама, што је довело до слабљења поверења у америчку валуту. Две године касније избио је нафтни шок, цене су експлодирале, а долар је био рањив. Управо тада Вашингтон склапа кључни договор са Саудијском Арабијом, а затим и са остатком ОПЕЦ-а. Нафта се продаје искључиво у доларима, док САД заузврат гарантују безбедност режимима Залива, војну заштиту и политичку подршку.

Тако је створен затворени круг који траје деценијама. Све земље које требају нафту морају прво доћи до долара, чиме се ствара стална глобална потражња за америчком валутом. Вишак долара које извозници нафте гомилају затим се улаже назад у америчке обвезнице, банке и финансијска тржишта. Тако долар не служи само као средство плаћања, него и као темељ америчке фискалне моћи. САД могу трошити изнад својих производних могућности, финансирати војне интервенције и хроничне дефиците јер остатак света, кроз енергију, стално храни тај систем. Петродолар је зато мање технички монетарни аранжман, а више геополитичка архитектура у којој су енергија, новац и војна сила трајно испреплетени.

У последњем десетлећу (и мало више) тај систем све више функционише уз помоћ присиле. Замрзавање руских девизних резерви, масовне санкције Ирану, искуства из Ирака и Либије, сталне претње секундарним санкцијама свима који послују са „погрешно означеним“ државама, као и избацивање банака из глобалних платних система, шаљу исту поруку. Ко се ослања искључиво на долар, отвара простор да му се кључни рачуни једног дана једноставно угасе политичком одлуком. Државе које носе властите трауме рата, бомбардовања, блокада или дугова, ту поруку брзо схватају.

Кина је у таквој ситуацији пронашла простор за изградњу сопственог степена слободе. У Шангају су отворени термински уговори на нафту у јуанима, проширена је мрежа валутних swapova са партнерима, а трговина енергентима са Русијом, Ираном и другим државама све чешће се одвија у кинеској валути како би се избегла изложеност америчком систему санкција. Удео јуана у глобалним трансакцијама још је далеко од долара, али у сегменту трговине енергијом расте брже него у класичној робној размени. За извознике који живе под претњом америчких мера, јуан није идеолошки избор, већ питање преживљавања.

Каракас је годинама примао кинеске кредите и отплаћивао их нафтом, често изван уобичајених доларских канала. Кинеске државне компаније учествовале су у развоју поља супертешке нафте у Ориноку, уграђивале технологију, софтвер и логистику и обезбеђивале дугорочне токове према својим рафинеријама. Настала је комбинација енергетске сарадње и финансијског везивања изграђена изван воље америчких банака и западних регулатора.

Када Вашингтон данас говори о преузимању венецуеланске нафте и управљању извозом како би се наводно помогло народу, иза тога стоји јасна амбиција. Циљ је вратити највеће светске резерве под режим продаје који пролази кроз долар и структуре Вол Стрита. Заплењени удели у компанијама повезаним са ЦИТГО-ом и улазак хедге фондова у игру показују колики интерес финансијски сектор има у враћању венецуеланских барела под амерички надзор. Ако се то догоди, кинески аранжмани губе део своје материјалне базе и простора за ширење.

Истовремено се појављује још један, мање видљив ризик. Кинески кредити и уговори са Венезуелом нису само политичка геста, већ сложени финансијски инструменти повезани са осигурањима, дериватима и банкарским аранжманима кроз више јурисдикција. Једнострано поништавање таквих уговора отворило би ланац тужби, губитака и промена у перцепцији ризика. То све мање личи на изоловани однос Каракаса и Пекинга, а све више на питање поверења у читав низ финансијских конструкција изван западног оквира. У том смислу, ситуација подсећа на проблем замрзнутих руских резерви у Европи. Такви потези не могу проћи без озбиљних последица по глобални финансијски систем.

Спремност Вашингтона да игра на рубу таквог системског ризика показује колики је улог. Одбрана петродолара данас се очитује кроз санкције, заплене, претње војним ударима и потрагу за владама које ће потписивати уговоре компатибилне са америчким финансијским интересима. Што се више енергије покушава вратити под надзор једне валуте, то је јасније да та валута функционише као полуга моћи коју се настоји очувати по сваку цену.

Кина притом наступа другачије. Не најављује рат долару и не предвиђа његов нагли слом. Гради паралелан систем у којем може функционисати и када је приступ западним каналима ограничен. Комбинује домаћу енергетску базу, дугорочне уговоре са партнерима већ избаченим из долар зоне и властиту финансијску инфраструктуру, од клириншких система до развојних банака. За државе попут Русије, Ирана или Венецуеле, та мрежа значи могућност продаје нафте и гаса без сталног страха од нових санкцијских потеза из Вашингтона.

Петродолар и даље држи већину глобалне трговине нафтом. Но у тренуцима када САД морају интервенисати у Венецуели, водити економске ратове са Русијом, притискати Кину и дисциплиновати читаве регионе како би задржале монетарну архитектуру из седамдесетих, постаје очигледно да тај систем више није саморазумљива позадина светске економије. Он је постао предмет борбе. У тој борби Кина располаже стрпљењем, индустријском базом и растућим енергетским суверенитетом, док Вашингтон има војску и долар који се све чешће користи као батина.

Сукоб у Каракасу стога на први поглед делује као агресија са периферије, док у стварности служи као огледало дубоке промене. Једна сила покушава очувати свет у којем енергија тече кроз њену валуту. Друга гради свет у којем енергија може тећи и када та валута није нужан посредник. Венецуела је у тој причи само терен на којем се разлика привремено оголила. Дугорочни тренд води ка мултиполарнијој и фрагментисанијој монетарној геополитичкој сцени, у којој се петродолар мора бранити све енергичније, док кинески јуан улази у простор који је деценијама био резервисан за једну једину валуту.

А шта ако је следећа мета Иран? Ако би САД кренуле у отворени војни удар на Иран или успели да сруше постојећи систем у Техерану, то би био квалитативно другачији потрес од венецуеланског случаја. Иран је један од кључних чворова глобалне енергетске географије, не због саме количине барела, него због положаја и утицаја на тржиште. Свака озбиљна ескалација аутоматски подиже премије ризика, поскупљује осигурање танкера и гура цене према горе већ самом претњом прекида промета кроз Хормушки тјеснац. За Кину би то значило скупљу енергију, већи трошак увоза…

Ако би САД у Техерану инсталирали власт која се враћа у западну орбиту, то би била велика тактичка победа. Иранска нафта би се поново продавала у доларима, кроз западне банке и осигураваче. Један од најважнијих канала трговине изван петродоларског система био би затворен. У кратком року то би ојачало долар, учврстило контролу над Хормузом и послало поруку да Вашингтон још увек може силом обликовати енергетске токове.

Но проблем настаје на нивоу сигнала који се тиме шаље остатку света.

Таква смена режима не би била схваћена као повратак стабилности, него као доказ да монетарни поредак више не функционише без војне присиле. Државе које још увек балансирају између система схватиле би да им се не прети само санкцијама, него и губитком суверенитета ако покушају водити независну енергетску или финансијску политику. То мења рачуницу. Уместо прилагођавања систему, расте мотивација за излазак из њега, пре или касније.

То је, у коначници, велика америчка дилема. Ако желе „спасити“ петродолар силом, то значи драстично повећање војне потрошње. Тренутни амерички војни буџет за 2026. годину износи око 901 милијарду долара, али Доналд Трамп је предложио да се за 2027. повећа на 1,5 билиона долара (!), што је више од 50 % веће од већ одобреног износа. Такав износ био би далеко највећи у модерној историји САД-а и додатно би повећао јаз између америчке потрошње и издатака готово свих других држава – САД данас троше знатно више од друге рангиране Кине, чији је одбрамбени буџет тек нешто већи од 300 милијарди долара. У пракси би такво повећање војних трошкова значило да САД морају одржавати и ширити глобалну мрежу војних ангажмана и прекоморске операције, а што се више ослањају на силу у циљу очувања петродолара, то постаје све теже, скупље и несигурније. Нажалост, изгледа да је то свет у којем ћемо боравити наредно време.