Trampov "očajnički pokušaj" da spasi Petrodolar: Evo šta stoji iza napada na Venecuelu i pretnji Iranu - Ipak odsviran kraj američkom imperijalizmu

Ipak, ostanimo na trenutak pri toj logici da onaj ko kontroliše Venecuelu, kontroliše i velikog kupca u Aziji. Problem za takvu logiku je činjenica da je Kina tokom poslednjih dvadeset godina gradila nešto sasvim drugo – dugotrajnu energetsku autonomiju, zbog čega udar po pojedinom dobavljaču više ne daje efekat kakav bi imao ranije. To odmah otvara i nova pitanja – gde nafta teče, u kojoj se valuti obračunava i ko ima privilegiju izdavanja te valute.

Kina danas veliki deo svoje energije obezbeđuje iz vlastitih izvora. Ugalj ostaje temelj sistema, sa godišnjom proizvodnjom koja se približava pet milijardi tona i i dalje obezbeđuje većinu električne energije. Pored toga, tu je najveći svetski hidroenergetski kapacitet, snažno širenje nuklearnih elektrana i masovna izgradnja vetroelektrana i solarnih polja. Taj energetski miks može izgledati sirovo u ekološkim bilansima, ali strateški ima jasnu logiku. Većina energije proizvodi se unutar zemlje, čime se smanjuje izloženost spoljnim pritiscima i jača kineska pregovaračka i bezbednosna pozicija.

Kina je danas najveći svetski uvoznik sirove nafte, sa uvozom koji prelazi oko 11 miliona barela dnevno i pokriva veliki deo njene potrošnje. Takva uvozna pozicija na prvi pogled deluje kao strateška slabost, ali kineski sistem je prilagođen oslanjanju na široku mrežu dobavljača. U nju spadaju Rusija kao najveći pojedinačni izvor, Saudijska Arabija, Irak i druge zemlje, dok značajne količine sirove nafte dolaze i iz Irana. Ta diverzifikacija i razgranata logistika smanjuju rizik koncentracije kroz jednu rutu ili jednog partnera i deluju u okviru šire energetske strategije koja kombinuje domaće kapacitete, raznovrsne spoljne izvore i mehanizme za ublažavanje šokova.

U toj mreži Venecuela ima vidljivo, ali relativno skromno mesto. Kineski uvoz venecuelanske nafte poslednjih godina kretao se oko 700–800 hiljada barela dnevno, što čini tek nekoliko procenata ukupnog kineskog uvoza sirove nafte i još manji deo ukupne energetske potrošnje. Reč je uglavnom o vrlo teškoj nafti specifične kvalitete, prilagođenoj određenim rafinerijama i često povezanoj sa aranžmanima otplate ranijih kineskih kredita. Ta saradnja ima svoju težinu, ali ostaje ograničena po obimu. Kina ni u jednom scenariju ne gradi energetsku bezbednost na jednom proizvođaču iz Latinske Amerike, već venecuelansku naftu uklapa u širu, strogo diversifikovanu strukturu uvoza.

Čim je pritisak na Venecuelu pojačan, Peking je počeo da menja raspored snabdevanja. Rusija je nakon zapadnih sankcija preusmerila veliki deo izvoza prema Kini i nudi popuste kako bi održala tok prihoda. Iran to radi već godinama, koristeći tankere sa ugašenim transponderima, složene šeme prepakivanja tereta, preimenovanja brodova i promene zastava. Saudijska Arabija i ostale zalivske monarhije i dalje prodaju milione barela dnevno u Aziju. Za kineske planere, to je logistički izazov i prilika za pregovore o ceni, a ne egzistencijalni problem. Venecuela je zamenjiva, bar u postojećem aranžmanu.

Prava osetljiva tačka nalazi se drugde, u arhitekturi novca. Nakon šoka sedamdesetih godina, SAD su sa Saudijskom Arabijom dogovorile da se nafta prodaje u dolarima i da se višak prihoda reciklira u američke obveznice i banke. Tako je nastao poredak u kojem nafta stvara stalnu potražnju za dolarom, a dolar omogućuje finansiranje američkih deficita po povlašćenim uslovima. Taj mehanizam daje Vašingtonu mogućnost da troškove vojne i političke dominacije raspodeli po celom svetu, bez otvaranja ozbiljne unutrašnje rasprave o ceni imperija.

Petrodolar – ukratko:

Petrodolar nije nastao spontano, već kao odgovor na ozbiljnu krizu američke moći početkom sedamdesetih. Godine 1971. SAD su napustile zlatni standard jer više nisu mogle pokriti dolare u opticaju zlatnim rezervama, što je dovelo do slabljenja poverenja u američku valutu. Dve godine kasnije izbio je naftni šok, cene su eksplodirale, a dolar je bio ranjiv. Upravo tada Vašington sklapa ključni dogovor sa Saudijskom Arabijom, a zatim i sa ostatkom OPEC-a. Nafta se prodaje isključivo u dolarima, dok SAD zauzvrat garantuju bezbednost režimima Zaliva, vojnu zaštitu i političku podršku.

Tako je stvoren zatvoreni krug koji traje decenijama. Sve zemlje koje trebaju naftu moraju prvo doći do dolara, čime se stvara stalna globalna potražnja za američkom valutom. Višak dolara koje izvoznici nafte gomilaju zatim se ulaže nazad u američke obveznice, banke i finansijska tržišta. Tako dolar ne služi samo kao sredstvo plaćanja, nego i kao temelj američke fiskalne moći. SAD mogu trošiti iznad svojih proizvodnih mogućnosti, finansirati vojne intervencije i hronične deficite jer ostatak sveta, kroz energiju, stalno hrani taj sistem. Petrodolar je zato manje tehnički monetarni aranžman, a više geopolitička arhitektura u kojoj su energija, novac i vojna sila trajno isprepleteni.

U poslednjem desetleću (i malo više) taj sistem sve više funkcioniše uz pomoć prisile. Zamrzavanje ruskih deviznih rezervi, masovne sankcije Iranu, iskustva iz Iraka i Libije, stalne pretnje sekundarnim sankcijama svima koji posluju sa „pogrešno označenim“ državama, kao i izbacivanje banaka iz globalnih platnih sistema, šalju istu poruku. Ko se oslanja isključivo na dolar, otvara prostor da mu se ključni računi jednog dana jednostavno ugase političkom odlukom. Države koje nose vlastite traume rata, bombardovanja, blokada ili dugova, tu poruku brzo shvataju.

Kina je u takvoj situaciji pronašla prostor za izgradnju sopstvenog stepena slobode. U Šangaju su otvoreni terminski ugovori na naftu u juanima, proširena je mreža valutnih swapova sa partnerima, a trgovina energentima sa Rusijom, Iranom i drugim državama sve češće se odvija u kineskoj valuti kako bi se izbegla izloženost američkom sistemu sankcija. Udeo juana u globalnim transakcijama još je daleko od dolara, ali u segmentu trgovine energijom raste brže nego u klasičnoj robnoj razmeni. Za izvoznike koji žive pod pretnjom američkih mera, juan nije ideološki izbor, već pitanje preživljavanja.

Karakas je godinama primao kineske kredite i otplaćivao ih naftom, često izvan uobičajenih dolarskih kanala. Kineske državne kompanije učestvovale su u razvoju polja superteške nafte u Orinoku, ugrađivale tehnologiju, softver i logistiku i obezbeđivale dugoročne tokove prema svojim rafinerijama. Nastala je kombinacija energetske saradnje i finansijskog vezivanja izgrađena izvan volje američkih banaka i zapadnih regulatora.

Kada Vašington danas govori o preuzimanju venecuelanske nafte i upravljanju izvozom kako bi se navodno pomoglo narodu, iza toga stoji jasna ambicija. Cilj je vratiti najveće svetske rezerve pod režim prodaje koji prolazi kroz dolar i strukture Vol Strita. Zaplenjeni udeli u kompanijama povezanim sa CITGO-om i ulazak hedge fondova u igru pokazuju koliki interes finansijski sektor ima u vraćanju venecuelanskih barela pod američki nadzor. Ako se to dogodi, kineski aranžmani gube deo svoje materijalne baze i prostora za širenje.

Istovremeno se pojavljuje još jedan, manje vidljiv rizik. Kineski krediti i ugovori sa Venezuelom nisu samo politička gesta, već složeni finansijski instrumenti povezani sa osiguranjima, derivatima i bankarskim aranžmanima kroz više jurisdikcija. Jednostrano poništavanje takvih ugovora otvorilo bi lanac tužbi, gubitaka i promena u percepciji rizika. To sve manje liči na izolovani odnos Karakasa i Pekinga, a sve više na pitanje poverenja u čitav niz finansijskih konstrukcija izvan zapadnog okvira. U tom smislu, situacija podseća na problem zamrznutih ruskih rezervi u Evropi. Takvi potezi ne mogu proći bez ozbiljnih posledica po globalni finansijski sistem.

Spremnost Vašingtona da igra na rubu takvog sistemskog rizika pokazuje koliki je ulog. Odbrana petrodolara danas se očituje kroz sankcije, zaplene, pretnje vojnim udarima i potragu za vladama koje će potpisivati ugovore kompatibilne sa američkim finansijskim interesima. Što se više energije pokušava vratiti pod nadzor jedne valute, to je jasnije da ta valuta funkcioniše kao poluga moći koju se nastoji očuvati po svaku cenu.

Kina pritom nastupa drugačije. Ne najavljuje rat dolaru i ne predviđa njegov nagli slom. Gradi paralelan sistem u kojem može funkcionisati i kada je pristup zapadnim kanalima ograničen. Kombinuje domaću energetsku bazu, dugoročne ugovore sa partnerima već izbačenim iz dolar zone i vlastitu finansijsku infrastrukturu, od klirinških sistema do razvojnih banaka. Za države poput Rusije, Irana ili Venecuele, ta mreža znači mogućnost prodaje nafte i gasa bez stalnog straha od novih sankcijskih poteza iz Vašingtona.

Petrodolar i dalje drži većinu globalne trgovine naftom. No u trenucima kada SAD moraju intervenisati u Venecueli, voditi ekonomske ratove sa Rusijom, pritiskati Kinu i disciplinovati čitave regione kako bi zadržale monetarnu arhitekturu iz sedamdesetih, postaje očigledno da taj sistem više nije samorazumljiva pozadina svetske ekonomije. On je postao predmet borbe. U toj borbi Kina raspolaže strpljenjem, industrijskom bazom i rastućim energetskim suverenitetom, dok Vašington ima vojsku i dolar koji se sve češće koristi kao batina.

Sukob u Karakasu stoga na prvi pogled deluje kao agresija sa periferije, dok u stvarnosti služi kao ogledalo duboke promene. Jedna sila pokušava očuvati svet u kojem energija teče kroz njenu valutu. Druga gradi svet u kojem energija može teći i kada ta valuta nije nužan posrednik. Venecuela je u toj priči samo teren na kojem se razlika privremeno ogolila. Dugoročni trend vodi ka multipolarnijoj i fragmentisanijoj monetarnoj geopolitičkoj sceni, u kojoj se petrodolar mora braniti sve energičnije, dok kineski juan ulazi u prostor koji je decenijama bio rezervisan za jednu jedinu valutu.

A šta ako je sledeća meta Iran? Ako bi SAD krenule u otvoreni vojni udar na Iran ili uspeli da sruše postojeći sistem u Teheranu, to bi bio kvalitativno drugačiji potres od venecuelanskog slučaja. Iran je jedan od ključnih čvorova globalne energetske geografije, ne zbog same količine barela, nego zbog položaja i uticaja na tržište. Svaka ozbiljna eskalacija automatski podiže premije rizika, poskupljuje osiguranje tankera i gura cene prema gore već samom pretnjom prekida prometa kroz Hormuški tjesnac. Za Kinu bi to značilo skuplju energiju, veći trošak uvoza…

Ako bi SAD u Teheranu instalirali vlast koja se vraća u zapadnu orbitu, to bi bila velika taktička pobeda. Iranska nafta bi se ponovo prodavala u dolarima, kroz zapadne banke i osiguravače. Jedan od najvažnijih kanala trgovine izvan petrodolarskog sistema bio bi zatvoren. U kratkom roku to bi ojačalo dolar, učvrstilo kontrolu nad Hormuzom i poslalo poruku da Vašington još uvek može silom oblikovati energetske tokove.

No problem nastaje na nivou signala koji se time šalje ostatku sveta.

Takva smena režima ne bi bila shvaćena kao povratak stabilnosti, nego kao dokaz da monetarni poredak više ne funkcioniše bez vojne prisile. Države koje još uvek balansiraju između sistema shvatile bi da im se ne preti samo sankcijama, nego i gubitkom suvereniteta ako pokušaju voditi nezavisnu energetsku ili finansijsku politiku. To menja računicu. Umesto prilagođavanja sistemu, raste motivacija za izlazak iz njega, pre ili kasnije.

To je, u konačnici, velika američka dilema. Ako žele „spasiti“ petrodolar silom, to znači drastično povećanje vojne potrošnje. Trenutni američki vojni budžet za 2026. godinu iznosi oko 901 milijardu dolara, ali Donald Tramp je predložio da se za 2027. poveća na 1,5 biliona dolara (!), što je više od 50 % veće od već odobrenog iznosa. Takav iznos bio bi daleko najveći u modernoj istoriji SAD-a i dodatno bi povećao jaz između američke potrošnje i izdataka gotovo svih drugih država – SAD danas troše znatno više od druge rangirane Kine, čiji je odbrambeni budžet tek nešto veći od 300 milijardi dolara. U praksi bi takvo povećanje vojnih troškova značilo da SAD moraju održavati i širiti globalnu mrežu vojnih angažmana i prekomorske operacije, a što se više oslanjaju na silu u cilju očuvanja petrodolara, to postaje sve teže, skuplje i nesigurnije. Nažalost, izgleda da je to svet u kojem ćemo boraviti naredno vreme.