Европа у страху од победе Марин Ле Пен: Одлазак Макрона отвара пут већем јачању деснице

Ово у свом ауторском тексту за Гардијан пише Пол Тејлор, виши гостујући сарадник у Центру за европску политику.

“Више од годину дана пре него што Французи буду бирали наследника Емануела Макрона, могућност десничарске популистичке владе у Француској, предвођене Марин Ле Пен или њеним штићеником Жорданом Барделом, држи будним креаторе политике у Бриселу, Берлину и Кијеву. Док европски лидери посматрају Макрона са поштовањем (и повременом иритацијом) као искусног колегу, они са растућом стрепњом гледају преко његовог рамена како би видели ко би могао да га наследи у мају 2027. и какве би то проблеме могло донети блоку, НАТО-у и Украјини”, пише Тејлор.

Према његовим речима, то подстиче неке европске партнере да убрзају преговоре са Паризом – о нуклеарном одвраћању или следећем дугорочном буџету ЕУ – у нади да ће зацементирати споразуме које ће будући председник тешко моћи да поништи.

На пример, осам европских партнера, укључујући нуклеарно наоружано Уједињено Краљевство и седам ненуклеарних држава, започело је разговоре о уласку под француско „истурено нуклеарно одвраћање“. Они ће се придружити француским нуклеарним вежбама и заједно радити на свемирским системима за рано упозоравање, ваздушној и ракетној одбрани и конвенционалним пројектилима дугог домета. Док је Иран под бомбардовањем, а Блиски исток у пламену, ово је такође заштита од непредвидивог председниковања Доналда Трампа и стратешког заокрета САД од Европе, што је повећало неизвесност у погледу посвећености Вашингтона одржавању нуклеарног кишобрана над континентом”, пише Тејлор.

Он подсећа да немачки канцелар Фридрих Мерц планира да предузме конкретне кораке са Француском пре краја ове године, укључујући стварање управљачке групе за нуклеарну стратегију и немачко конвенционално учешће у француским нуклеарним вежбама.

“То би био огроман скок за земљу која се деценијама ослањала искључиво на америчку нуклеарну заштиту. Берлин и други траже ‘другу полису осигурања’. Ипак, неки европски лидери се истовремено додворавају алтернативним савезницима унутар ЕУ – попут Мерцове цветајуће сарадње са италијанском премијерком Ђорђом Мелони – или разматрају друга резервна решења у случају да се више не буду могли ослонити на Париз. Поједини нордијски политичари и интелектуалци размишљају о потреби за ‘нордијском нуклеарном бомбом’, а слично се говори и о нуклеарном самопоуздању у Пољској”, пише Тејлор.

Ова паника, према његовим речима, има смисла с обзиром на шири политички контекст. На крају крајева, напомиње он, тврдодесничарска партија Национално окупљање, коју предводи Ле Пенова и која је фаворит за победу на следећим председничким изборима, инсистира на томе да је француско нуклеарно одвраћање строго национално и да није за дељење са другима.

 - Штавише, та партија је против слободне трговине, залаже се за трговинске баријере и граничне контроле чак и унутар Европске уније и оштро се противи било каквом даљем проширењу блока од 27 нација. То је један од разлога зашто Володимир Зеленски и најснажније присталице Украјине у ЕУ толико снажно форсирају улазак Кијева у блок 2027. године – чак и без пуних права и бенефита – како би ‘прошли испод жице’ пре потенцијалне блокаде из Париза који би водили Ле Пенова или Бардела. Према француском уставу, проширење ЕУ подлеже одобрењу на референдуму, осим ако га не подржи тропетинска већина у оба дома парламента, што је мало вероватно под тренутним условима”, пише Тејлор.

Код куће, истиче он, Макрон је ушао у “зону сумрака“ све веће политичке ирелевантности, недостаје му парламентарна већина и спутан је теретом дуга који му ускраћује фискални простор за спровођење смелих речи о изградњи европске стратешке аутономије или пружању масовне подршке Украјини.

“Када је почетком ове недеље најавио револуционарну промену нуклеарне политике дизајнирану да заштити европске партнере, једно питање је остало без одговора: ко ће платити планирано повећање броја француских нуклеарних глава?”, пише Тејлор и додаје:

“Онемогућен да тражи реизбор након два петогодишња мандата, председник је први почео да се осигурава од ризика да евроскептични РН следећег пролећа ‘почисти’ Јелисејску палату. Као осигурање, Макрон је почео да поставља лојалисте на кључне позиције и планира још именовања која ће задржати проевропске ‘одрасле особе у просторији’ дуго након завршетка његовог мандата”, пише Тејлор.

Тако је Макрон “угурао“ своју младу центристичку министарку буџета Амели де Моншалан (40) на чело Државне ревизорске институције, посао са којег је немогуће бити смењен, подсећа Тејлор, и који би теоријски могла обављати скоро 30 година до обавезне пензије.

“Њен успон значи да ће она доносити суд о буџету са високим дефицитом који је мањинска влада управо прогурала кроз блокирани парламент. Макрон је њеног претходника, бившег социјалистичког министра финансија Пјера Московисија, послао да попуни место Француске у Европском ревизорском суду. Акција постављања кадрова протеже се и на Европску централну банку и Банку Француске. Извештава се да председница ЕЦБ-а Кристин Лагард планира да се повуче пре истека мандата у октобру 2027, што Макрону даје време да именује следећег француског члана извршног одбора банке на осам година”, пише Тејлор.

“Он методично поставља заштитне ограде“, цитира Тејлор високо позиционираног присталицу председника. „Сви одлазећи председници награђивали су кључне сараднике уносним пословима, али овај пут је другачије због ризика који су пред нама.“

Када говоримо о одласку садашњег председника Француске из политике, не можемо занемарити и личну причу брачног пара Макрон, која већ почиње да звучи као прича пара који сумира живот након власти.

У необично личним изјавама крајем априла, и председник Емануел Макрон и прва дама Брижит Макрон јавно су се осврнули на данак који је узело њихово време у Јелисејској палати, мешајући политичке поруке са личним размишљањима о томе колико их је коштала деценија на челу француске државе.