Ово је 8 ствари које треба знати о протестима у Ирану: "Жена, живот, слобода" Народ у Техерану устао против Хамнеија, хиљаду грађана виче "Смрт диктатору"

Већ данима хиљаде људи протестују против драматичног пада вредности валуте и историјске економске кризе. Оно што је почело као штрајк трговаца све више прераста у политички гнев, који иде дотле да се чују пароле попут „Смрт диктатору“. Протести су се из Техерана одавно проширили на градове попут Исфахана, Мешхада и друге. Има и погинулих.

Ево шта би о томе требало да знате, односно шта се догађа у Ирану:

Да ли је тренутни колапс валуте инфлациона криза?

За један амерички долар Иранци сада морају да плате око 1,45 милиона ријала. Пре годину дана курс је био око 820.000 ријала. Просечан Иранац за пуну мјесечну плату сада добија једва нешто више од 100 долара. Посљедица тога је да и куповина основних намирница прогута целу плату.

У земљи зависној од увоза, овакав инфлациони шок одмах изазива друштвену нестабилност. Адвокаткиња за људска права, Гису Нија из Атлантског савета, узрок види у економском паду, али не и суштину протеста: „Слично протестима од децембра 2017. године, често постоји економски окидач. Али ако слушате пароле и видите размјере протеста, ради се о дубоком незадовољству режимом и жељи да тај режим нестане.“ Многи Иранци економски колапс очигледно више не виде као пролазну кризу, већ као системски неуспех режима око остарелог врховног вође Алија Хамнеија.

По чему се ови протести разликују од ранијих?

Протести крајем 2025. године обједињују више таласа незадовољства. Као 2017. и 2019. године ради се о социјалној побуни, о искуству екстремног насиља (као 2019. године) и о културној системској критици (као 2022. године). Та синтеза повећава домет и одрживост покрета.

У интервјуу за DW, експерткиња за Иран, Гису Нија, указује на радикалност и континуитет слогана: „Чују се поруке попут ’Зан, Zendeggi, Азади’ – што значи жена, живот, слобода – у духу протеста из 2022. године. Чује се и ’Смрт диктатору’. Режим мора да оде.“

Захтеви за реформама готово су нестали – сам систем је постао мета. Покрет се ослања на заједнички репертоар који политички повезује различите генерације.

Какву улогу има базар?

Базар је деценијама био економска кичма и политички стуб стабилности система. Сматра се политичким системом раног упозоравања и потенцијалним мултипликатором протеста. Исламска револуција из 1979. године такођерје почела штрајковима на базару.

Штрајкови на базару погађају не само снабдевање, већ и конзервативну окосницу Републике. Нија говори о „крвотоку централних иранских тржишта. Власници радњи и други су се окупили да протестују јер је економска ситуација неиздржива.“

Колики маневарски простор има председник Песешкијан?

Масуд Песешкијан фактички има веома мало политичког простора да изађе у сусрет демонстрантима. У ретком тренутку отворености, председник је признао: „Ако се проблеми не реше, нећемо моћи да владамо.“ То је готово политичко признање немоћи. Најављеном смјеном шефа Централне банке народ ће се тешко смирити.

Нацрт буџета за 2026. годину предвиђа повећање пореза од 62 посто, док је инфлација 50 посто. На улици се то доживљава као пљачка. Реакције у јавности показују да Иранци више не праве разлику између „реформиста“ и „тврдолинијаша“, већ су целокупној политичкој елити одузели поверење.

Колико криза погађа становништво?

Економска криза одавно је постала и социјална и инфраструктурна криза. Уштеђевина је обезвређена, храна и лекови су једва доступни, а нестанци воде и струје све чешћи. Више нису погођене само маргинализиране групе, већ и шире урбане средње класе.

„Реалност је да људи не могу себи да приуште храну. Многе ствари више не могу да плате“, анализира Гису Нија у интервјуу за DW. Вода се редовно искључује у градовима већ неко време. То олакшава политичку мобилизацију. Они који немају шта материјално да изгубе спремнији су да прихвате ризик државног насиља.

Зашто су критике усмерене на спољну политику?

Деценијама Исламска Република улаже милијарде у своју „Осовину отпора“, обезбјеђујући лојалност милиција у Либану, Јемену и Гази. Протести се сада експлицитно окрећу против такве регионалне интервенционистичке политике – чиме се руши идеолошки табу. Нија објашњава: „Чује се одбацивање спољне политике Исламске Републике Иран. Парола: Ни Газа ни Либан – мој живот за Иран.“

Национализација протеста показује да се лојалност више не темељи на религији или транснационалним идејама, већ на социјалној држави. Сваки долар који оде Хезболаху или Хамасу доживљава се као крађа од сопственог народа.

Како режим може да заустави протесте?

Политичко руководство у Техерану шаље умирујуће сигнале, док су снаге безбедности почеле насилно да сузбијају протесте. За разлику од ранијих таласа протеста, режим покушава у раној фази да застраши покрет насиљем – што указује на велику нервозу. Гису Нија каже: „Видимо видео снимке гдје снаге безбједности користе сузавац. Видимо и пуцање на мирне демонстранте.“

Режим је у незгодној ситуацији: што раније употријеби насиље, то јасније показује слабост. Међутим, уобичајени репресивни обрасци више не делују као средство одвраћања, већ потврђују многим демонстрантима да режим не може да понуди никаква политичка решења.

Какву улогу имају стране обавјештајне службе?

Ирански режим је и раније протесте приписивао дјеловању страних служби. САД и заклети непријатељ Израел, којем иранске власти оспоравају право на постојање, били су примарне мете.

Након што је израелска обавјештајна служба Мосад јавно позвала на подршку протестима, ирански државни медији и безбједносни органи поново шире наратив о „споља вођеној дестабилизацији“. Али ни брзина, нити друштвена ширина мобилизације не могу се реално контролисати споља. За многе Иранце позивање на „стране завере“ не потврђује снагу, већ бежање руководства од стварности.

Извор: Србија Данас/DW