КАД БИХ РЕКАО ИСТИНУ, ГОРЕЛА БИ СРБИЈА! Славко Бањац се вратио после 24 године и проговорио о САОБРАЋАЈНОЈ НЕСРЕЋИ и разлозима ПОВЛАЧЕЊА са сцене
"Млади певачи ме најчешће разочарају..."
Вероватно је сасвим бесмислено размишљати о томе “шта би било кад би било”, али када су неке теме посреди тешко је одупрети се таквим питањима. Ако се појави певач моћног и препознатљивог гласа, музички поткован и искусан, и сними хитове као што су “Далеко негде, ко зна где”, “Касно је”, “Не верујем лепим женама”, песме које ће ући у народ и победити време, па направи чак и успешан дует са звездом каква је Весна Змијанац, и постане препознатљив и цењен, а његова популарност букне, и то у зло време, средином деведесетих, дефинитивно је неизоставно запитати се шта би се све догодило, да у том тренутку није просто нестао са сцене.
Наш данашњи саговорник, Славко Бањац, вратио се ове године у јавни живот објавивши нови албум, “Љубав као одговор”, после двадесет четири година дискографске паузе. А траг који је музици оставио до ‘94 био је толики да није било могуће да се у међувремену не испредају разноразне приче о томе зашто га нема, и шта му се, заправо, догодило, а међу тим причама било је и крајње морбидних. Бањац, међутим, о разлозима повлачења не жели претерано да говори.
Кафанска лектира
У кафани се ужива у доброј капљици, али и у чашици разговора. А речи нас често воде до великана који остају великани и после гашења последњег светла у локалу. Да ли песмом, или неким другим подвигом, уписали су се у „Кафанску лектиру“, и њихово име увек се потеже када се за столом претресу све дневне теме и првих седам пива, кад се остане без цигарета, и почне да се жали за прохујалим временима. Добро дошли у рубрику која је посвећена њима!
- Када бих испричао истину, горела би Србија, али не могу, хоћу да се мало радујем. Снимио сам девет песама, нашао сам снаге да се вратим. Жеља ми је само да направим континуитет, да отпевам оно што нисам отпевао, јер мислим да нисам отпевао ни педесет посто онога што носим у себи. У животу наиђе тренутак када осетите да тешко можете да се изборите са искушењима која не очекујете, и када због свог карактера и васпитања, процените да је боље да се склоните и препустите другима да преузму све оно што је по таленту и божијој правди требало да припадне вама – каже певач и додаје да разлог његовог повлачења није било здравље.
БОРИС БИЗЕТИЋ: Рокери с Мораву би данас свакако певали о РИЈАЛИТИЈУ, а песма би имала тужну мелодију
- Богу хвала, био сам, а и сада сам здрав, и то није био разлог мог одласка из музике. Фасцинантно је какве су све приче долазиле до мене. Од уста до уста се граде приче и разне будалаштине – каже Бањац, и врти главом на помен урбане легенде о томе да је унакажен у страшној саобраћајној несрећи, те да се због тога не појављује у јавности. - Истина је да сам имао саобраћајну несрећу у којој ми је друг погинуо... Ужас! Али то није био разлог повлачења, ни случајно. Имао сам прилике и да у друштву чујем шалу “нема те к’о Славка Бањца”, а да људи и не препознају да сам то ја! Верујте ми! Разне измишљене приче су стизале до мене. Некад би ме слатко насмејале. Причало се да живим у Америци, Грчкој, али то ништа није било тачно. Доста сам путовао, па су ме често виђали по аеродромима. Али једном ми се десило, на једном весељу, да ме гледа девојка цело вече, и ја приметим, јер сам навикао да пратим људе, док сам свирао по хотелима. Снимим гуркање, дошаптавање. Приђем јој и кажем: “Душо моја, у чему је проблем?” “Јесте ли ви Славко Бањац?” “Зашто се мучиш сат времена? Јесам!” Она почиње да плаче. Узима телефон и окреће некога, и почиње да псује и виче: “Ј**ем ли вам мајку, па он је ЖИВ!”
Далеко интересантнија тема за Бањца јесте музика, о којој непрекидно прича са љубављу и заносом, било да говори о песмама са свог новог албума, или о својим почецима и чињеници да је музички таленат наследио од оца, који је такође дивно певао и свирао. Причали су му, напомиње, да је и као мали умео тачно да отпева сваку мелодију, док још није умео разговетно да говори, а после музичке школе пекао је занат понајвише свирајући у Краљеву и околини, са, како каже, врсним музичарима.
Мајка је умрла, оца су убиле УСТАШЕ! Када је већ имао РАК ГРЛА викнуо је конобару: ДАЈ ЈОШ ЈЕДНО!
Током осамдесетих, решио је и да, поред свирања клавира и клавијатура, почне и да пева, а дискографску каријеру започео је 1987, када је са оркестром Мише Мијатовића снимио деби албум “Једини грех”. Наредних година уследило је још остварења, али препознатљиви стил учврстио је на албуму “Певаћу да те преболим” из 1991. године, који је настао у сарадњи са Марином Туцаковић, Александром Радуловићем Футом и Злајом Тимотијевићем. Управо чињеница да се определио за спој народне и забавне музике, храбар и свеж за то време, био је један од главних узрока потешкоћа које су наступиле у његовој каријери. Стога осећа да је заиста био “прави певач у погрешно време”, како каже један од коментара на Јутјубу, исписан испод једног од његових хитова.
Дима: Само Бањац је “Није мене душо убило” отпевао боље него ја!
Горан Димитријадис Дима снимио је један од најлепших кафанских бисера Балкана, моћни мега хит “Није мене душо убило”, а за огроман успех ове песме која се слуша од далеке 1994. до данас заслужна је и његова непоновљива интерпретација, којој нико није могао да приђе ни близу, иако су ову нумеру певали многи, чак и велики певачи, Дима је, ипак, у разговору са екипом “Кафанске лектире” признао да га је само један човек надмашио, и да је то био управо Славко Бањац.
- Димо, хвала ти од срца. “Није мене душо убило” је једна од песама мојих колега које ја имам у свом репертоару, а ја кад певам туђе песме, настојим да их надградим, да унесем што више емоције и да им дам неку нову димензију, па сам тако и ову Димину песму подигао, и дао јој дерта, до лудила. Били смо тада у неком заједничком друштву, када сам певао, и он се одушевио. Ја знам да је он то рекао потпуно искрено, јер је једна дивна душа, и срећан сам што је тај човек имао среће да погоди, отпева и остави за вјек и вјекова једну дивну песму. Димо, хвала ти, љуби те твој брат – гласи Бањчев коментар.
СИНАНЕ, ХВАЛА ТИ, ХВАЛА ЗА СВЕ! Последњи поздрав легенди која није певала речима, већ срцем
- Такви коментари су умели да ме радују, али и да ме растуже, а свакако сам долазио у прилику да се сам преиспитујем да ли је време у којем живим моје. Ништа ми није ишло лако када сам ушао у свет певања. Нисам имао среће. Ја сам успео да изместим музику у неки свој правац, што се тиче аранжмана и певања, у тој интерпретацији која се играла са народном и забавном музиком. Мислио сам, а и сада мислим да мени то најбоље лежи. Ја сам отшкринуо врата свима који су деведестих, па и до данас, певали по таквој матрици. И Аца Лукас и Жељко Самарџић и Ацо Пејовић, сви су се они наслонили на ту почетну причу. Али мени је на почетку било тешко да убедим људе у ПГП-РТС-у да је то добар правац. Један од продуцената ми је рекао “то није за нас, за нашу кућу, ти си то нешто про забавњачки урадио, него се ти лепо спакуј па иди у Љубљану са овим”. Тамо је била нека издавачка кућа Сузи, они су више били наклоњени забавној музици, као и у Загребу. Од самог почетка сам наишао на огромне баријере. То је тешко, изгубиш самопоуздање. Био сам озбиљно пољуљан. Ужасне сам проблеме имао у почетку – присећа се певач.
Седам година од ЛУИСОВЕ смрти: Љубиша, свирај Дуду – још ЈЕДНОМ! (ФОТО)
- И када је плоча “Касно је” из 1993. године, на којој су биле “Не верујем лепим женама”, “Касно је”, “Далеко негде ко зна где”, постигла огроман успех, они нису имали ни промил заслуге за то, а касније су ми се и извињавали. Све се практично радило мимо ПГП-а и РТС-а. Ни за претходни албум, из 1991. нисам имао никакве рекламе, никакав маркетинг, нико осим мојих пријатеља и породице није ни знао да сам уопште и снимио нешто. Ту су биле песме “Певаћу да те заборавим”, “Вино ми узима душу”, “Заспала ми душа”... Феноменалне песме, а потпуно запостављене. Ја их, у то време, нисам ни певао на свиркама, јер није било никакве реакције. Људи их једноставно нису знали!
Премда се суздржава и избегава да да комплетан одговор на питање зашто је микрофон окачио о клин, очито је да су описане неправде имале удела. Бањац признаје да му није било лако да прикупи снаге и храбрости да уопште и одлучи да се после више од две деценије врати на сцену. А стањем какво данас влада у нашој народној и забавној музици није претерано задовољан.
- Жао ми је – изговара кратко, на питање о овој теми. Потом прави паузу, и баш када се чини да неће рећи више ништа, почиње детаљније да објашњава:
- Да, искрено ми је жао. Дошло је до тога да нема никаквих правила. Све је базирано на превари. Измислили су којекакве икс факторе и чуда, и праве се да причају о музици. Брутално инсистирају на визуелном! Испада да смо земља са највише талената на свету, испадају као из гимназије. А колико се ђака у средњој музичкој школи прима на првој години? Петнаест, седамнаест... Замисли која је то селекција. Где је ту реалност, на тржишту или тамо где се постављају и уче закони музике? За то нису криви млади људи, који се боре да изађу из анонимности, јер су привучени медијима. Њихов први корак је телевизија. Ја годинама нисам могао да приђем телевизији! Али има и јако озбиљних певача. Адил, Јелена Томашевић, Александра Радовић, Марија Шерифовић, то су озбиљни певачи. Можда сам неког и заборавио. Ето, видите, ја, који би требало да вучем на народњачку страну, у ствари квалитет и критеријум више проналазим на другој страни...
Бањац не крије да је разочаран чињеницом да је у први план испливао читав низ личности које не би смеле ни да се назову певачима и певачицама, и који живим наступом нису у стању да оправдају пажњу која им се придаје.
- Кад певам пред људима, то бре мора да пршти! Ја сам, иначе, навикао да певам само уз живе, добре бендове. Тада ја надграђујем мелодију, тада се играм! Имао сам прилике да слушам неке младе певаче из Пинкових звезда, рецимо. Чак и неки који звуче добро док певају те две-три песме на телевизији, разочарају ме када их чујем на свиркама. Њихово певање уживо је равна линија! Препознавање и набрајање песама. Они не би, у моје време, могли да уђу ни у једну кафану, од Липовичке шуме до Краљева! Па, како ћу ја уз то да попијем литар вињака? Како ће то такво певање да ме повуче?! Ја дајем и душу и емоцију, када певам, јер другачије не умем. Они кажу да морају да штеде грло и глас, ја не могу да верује шта чујем. Певачи су у моје време певали сваку ноћ у кафани. По целу ноћ! Сами!
Громовник на звезданом небу домаће музике, Славко је традицијом најбољих колега изучио факултет кафане, а затим просветио млађе нараштаје међу певачима успут чувајући своје највредније тајне, самим тим поставши и оставши култна фигура у оквирима којима припада. Њега може да нема и 20-30-50 година, када год да се врати, не само да је добродошао, него ће га сачекати овације. С тим у складу, поздрављамо његов повратак и више не говоримо само о легенди и некада славном Славку Бањцу, него о Славку Бањцу, владајућем и актуелном шампиону.
"Не можемо да бежимо од нашег фолклора"
Сведоци смо све веће маргинализације истинске народне музике са малих екрана и уплива неквалитетног звука, углавном са западним примесама и утицајима, док изворне песме, „двојке“ и све што може бити само наше и ничије више, нема. Славко Бањац, коме је гитара свакако ближа него фрула и хармоника, ипак је изузетно разочаран поменутим стањем и сматра га срамотним, какво и јесте.
- То није лепо! То је нехумано! Не можемо ми он нашег фолклора и наше историје да побегнемо. То би било лагање себе. Ја сам цео свет обишао и знате шта од нас може да прође у свету? Фолклор. Коло. То је бренд Србије. Где год се појави, направиће чудо. Бора Дугић. Тај човек са својим опусом може да се појави где хоћеш у свету! - враћа на земљу Бањац све оне који се стиде свог порекла и мелоса.