Наша певачица (40) годинама води битку са неизлечивом болешћу: "Најпоноснија сам на то што још ходам"

Певачица Дорис Бизетић, ћерка чувеног Бориса Бизетића, годинама води тиху, али изузетно тешку борбу са озбиљном болешћу која јој је у потпуности променила живот.

Иако се од 2011. године суочава са великим здравственим изазовима, она не одустаје, већ настоји да балансира између мајчинства и уметничког рада, ослањајући се на подршку породице и блиских људи.

Први симптоми болести јавили су се недуго након што је 2010. године родила ћерку Анабелу. Већ шест месеци после порођаја почела је да осећа јаку слабост.

- Од како сам се породила, осећала сам да сам физички много слабија. Приписивала сам то порођају, док се на лето 2011. године једног јутра нисам пробудила скоро слепа... Отишла сам одмах код лекара. Констатовано је да сам изгубила скоро 80 одсто вида на једном оку. Тако је почело - рекла је она својевремено за медије.

Пут до дијагнозе био је дуг и исцрпљујући, јер лекари дуго нису могли да утврде о чему се тачно ради.

 - Две године сам ишла на контроле, прегледе... Сумњало се на вирусе, лајмску болест... Ни магнетне резонанце нису давале дијагнозу. Било ми је страшно. Болесна сам, али не знам од чега... Нисам знала шта да мислим. И када су ми коначно 2013. године из кичме извадили течност која је са сигурношћу показала да је реч о мултипле склерози, само на секунд сам осетила олакшање. Добро је, знам шта ми је.

Данас, она настоји да својим искуством подигне свест о мултиплој склерози и охрабри друге који се боре са истом дијагнозом.

- Понекад ми се тресу руке, цимне ми се колено, али сам то крила... Сада хоћу да пробудим свест код људи да се и са мултиплом склерозом може живети и мислити позитивно. 

Снага у мајчинству 

Своју највећу снагу проналази у мајчинству, а упркос боловима, труди се да њеној ћерки ништа не зафали. Поносна је на сваки свој корак:

- Најпоноснија сам на то што још ходам. Људи са овом болешћу најчешће заврше у инвалидским колицима. Ја још ходам! Имам јаке болове у кичми, јака светлост ми смета, не подносим буку, осетљива сам на додире. Али ћерки ништа не ускраћујем. Трудим се да једног дана када се буде присећала детињства не мора да каже како је мама стално била лоше. Желим да каже како је имала весело детињство цртајући и играјући се са мамом.

У свему јој је, како каже, највећа подршка породица, док њен отац, познати кантаутор Борис Бизетић, истиче да им хумор помаже да лакше преброде тешке тренутке.

 - Ми смо породица која не може да пропусти дан, а да се не направи неки штос. Ми једно друго засмејавамо. Ми гледамо на околину другачије од оних који се скандалазују од оног што прочитају у новинама. Ми се смејемо стварности. Смех је веома лековит. Та могућност да се смејемо тужним неприкладним и ружним стварима животу даје посебну ноту. Живот се мења из дана у дан и све је суровији, па је ред да му се насмејемо. Ко се брине, тај неће бити здрав. Треба одагнати бригу и сам себи помоћи. Не би требало очекивати да те неко други забави. Ако те неко преко дана није развесилио, развесили сам себе ако си томе вичан.