"Терапија је била страшно тешка и агресивна" Мили проговорио о борби са опаком болешћу: "Годину дана сам био на хемотерапији"

Један од најпознатијих и најуспешнијих композитора и продуцената савремене музичке сцене, Александар Милић Мили, своју животну причу гради на мукотрпном раду и непопустљивој вољи. 

Иако га живот није мазио, успео је да надокнади оно што је у детињству изгубио и постане један од најцењенијих уметника у региону. Мили потиче из академске породице којој је образовање увек било на првом месту, како његово, тако и његовог брата Ивана. 

Ипак, како сам каже, његови рани музички резултати нису обећавали будућег мајстора. 

– Иван и ја смо тако одгајани да смо имали разне активности, спорт, музику и школу, и ако у тим стварима дајемо резултате, били смо слободни да радимо шта хоћемо. Родитељи су нас подржавали, поготово у музици. Иван је био сјајан пијаниста, а ја најлошији ђак у историји музичке школе која има традицију 200 година. Никад ништа нисам вежбао, свирао сам са 12 док су сви остали у групи имали 9 година. Био сам катастрофа, али сам врло рано почео да правим песме. Већ са 9 година сам добио прву награду Хрватске за дечију поезију. Стално ме је привлачило да своје мисли и унутрашњи свет бележим на папиру – изјавио је Мили једном приликом. 

Безбрижно детињство прекинуо је рат у Хрватској, који је његову породицу приморао да напусти дом и пресели се у Београд. 

– Дошао сам у Београд без ичега, у мајици и фармеркама, али и тада сам размишљао да ће се и то завршити и да ћу прекинути ток таквог живота, да спавам код сестре Нинице иза неке пећи. Чудан и тежак период, али ја то тако нисам доживљавао - открио је Мили. 

Ратне године доносе многе изазове, а тешке животне околности додатно су компликоване Милићевом дијагнозом тешке болести. Ипак, упркос свему, он је успео да преброди кризу и настави да гради свој пут. 

- Родитељи, брат и ја смо у Осијеку живели у стану који је раније био банка, имао је 450 квадрата и свој парк, а онда смо дошли у Београд у 15 квадрата. То је била вешерница на врху зграде, где је један део импровизован са лавабоом и тушем, као спољни тоалет. Нас четворо смо ту живели, али се сећам да смо били срећни. Владала је љубав између нас и ни једног тренутка нисмо очајавали, иако смо живели у беди. Плате мами и тати су биле по 2-3 марке, а хлеб је био 500 хиљада. Све док нисмо сазнали за ту моју болест, били смо заиста растерећени – рекао је славни композитор, па додао:

- Годину дана сам се лечио и био на хемиотерапији. Тада је та терапија била страшно тешка и агресивна, али сам успео да победим болест. Чак сам успео да завршим и трећу годину на факултету. Ишао сам са све браунилама у рукама на испите - открио је Александар Милић.

Извор: Alo.rs