Абориџини верују да деца најављују свој долазак још пре зачећа: Појављују се у сновима и визијама, а њихов начин васпитавања збуњује савремени свет

У старим културама, попут оне абориџинске, породица заузима централно место, схваћена као исконска ћелија друштва.

У том контексту, одговорност за децу шире породице није индивидуална, већ колективна. Сви чланови заједнице брину о деци својих сестара и браће, а деца, заузврат, често називају ујаке и тетке очевима и мајкама, чак и када имају биолошке родитеље. Те снажне сродничке везе чине основу друштвеног ткива.  

Уверење абориџинског народа иде и корак даље, те они верују да нерођено дете најављује свој долазак на свет још пре зачећа, кроз снове, визије или необичне догађаје, па чак и болести повезане са исхраном мајке. Деца, према њиховим веровањима, представљају нови живот, који бира да уђе у женино тело и посматрају се као самостална бића која „потичу из далеке прошлости и живе у дубинама вода“.

Васпитање и припрема за живот у заједници започињу још у материци, где труднице разговарају са плодом, преносећи му породичне приче, обичаје и митове, настављајући овај ритуал и након рођења детета.  

После порођаја, мајка с посебном пажњом закопава постељицу у земљу, а то место постаје једина лична својина детета у одраслом добу, позната као „Мајка земља“. 

Пупчана врпца, која се често ставља око бебиног врата, чува се као драгоценост, јер се верује да њен губитак може угрозити дететов живот. 

Док је у савременом свету пракса да родитељи бирају име детету, код Абориџина ову улогу традиционално преузимају баке и деке.  

Иако начин васпитања може деловати другачије или чак строго, абориџинска заједница показује висок степен толеранције према деци – њихове испаде беса, непослушност и испуњавање прохтева. Но, када родитељи изгубе стрпљење, „пукне им филм“ и тада искаљују бес ударцима шибе по дечјим траговима на земљи, машући прутовима. Ове мере су изузетно ретке и сматрају се личним поразом родитеља.  

Чим проходају, деца се уче самосталности. Дечаци стичу вештине израде штитова, копаља и бумеранга, прате очеве у лову и риболову, те савладавају израду алата. Девојчице, с друге стране, уче од мајки све што је потребно за женске послове и обавезе.  

Поред практичних знања, абориџинско дете се уводи и у свет духовности. Обучава се да постане пуноправни члан заједнице, опремљен знањем за преживљавање, свестан традиција и правила која обликују друштво и његов идентитет.