Aboridžini veruju da deca najavljuju svoj dolazak još pre začeća: Pojavljuju se u snovima i vizijama, a njihov način vaspitavanja zbunjuje savremeni svet
Prema Amboridžinima dete, kao dar Stvoritelja, predstavlja ne samo nadu za budućnost, već i živo sećanje na prošlost, povezujući dva vremenska sloja u neprekidni tok života i obnove.
U starim kulturama, poput one aboridžinske, porodica zauzima centralno mesto, shvaćena kao iskonska ćelija društva.
U tom kontekstu, odgovornost za decu šire porodice nije individualna, već kolektivna. Svi članovi zajednice brinu o deci svojih sestara i braće, a deca, zauzvrat, često nazivaju ujake i tetke očevima i majkama, čak i kada imaju biološke roditelje. Te snažne srodničke veze čine osnovu društvenog tkiva.
Uverenje aboridžinskog naroda ide i korak dalje, te oni veruju da nerođeno dete najavljuje svoj dolazak na svet još pre začeća, kroz snove, vizije ili neobične događaje, pa čak i bolesti povezane sa ishranom majke. Deca, prema njihovim verovanjima, predstavljaju novi život, koji bira da uđe u ženino telo i posmatraju se kao samostalna bića koja „potiču iz daleke prošlosti i žive u dubinama voda“.
Vaspitanje i priprema za život u zajednici započinju još u materici, gde trudnice razgovaraju sa plodom, prenoseći mu porodične priče, običaje i mitove, nastavljajući ovaj ritual i nakon rođenja deteta.
Posle porođaja, majka s posebnom pažnjom zakopava posteljicu u zemlju, a to mesto postaje jedina lična svojina deteta u odraslom dobu, poznata kao „Majka zemlja“.
Pupčana vrpca, koja se često stavlja oko bebinog vrata, čuva se kao dragocenost, jer se veruje da njen gubitak može ugroziti detetov život.
Dok je u savremenom svetu praksa da roditelji biraju ime detetu, kod Aboridžina ovu ulogu tradicionalno preuzimaju bake i deke.
Iako način vaspitanja može delovati drugačije ili čak strogo, aboridžinska zajednica pokazuje visok stepen tolerancije prema deci – njihove ispade besa, neposlušnost i ispunjavanje prohteva. No, kada roditelji izgube strpljenje, „pukne im film“ i tada iskaljuju bes udarcima šibe po dečjim tragovima na zemlji, mašući prutovima. Ove mere su izuzetno retke i smatraju se ličnim porazom roditelja.
Čim prohodaju, deca se uče samostalnosti. Dečaci stiču veštine izrade štitova, kopalja i bumeranga, prate očeve u lovu i ribolovu, te savladavaju izradu alata. Devojčice, s druge strane, uče od majki sve što je potrebno za ženske poslove i obaveze.
Pored praktičnih znanja, aboridžinsko dete se uvodi i u svet duhovnosti. Obučava se da postane punopravni član zajednice, opremljen znanjem za preživljavanje, svestan tradicija i pravila koja oblikuju društvo i njegov identitet.
