НЕМА ШАНСЕ ДА СЕ НЕ ПРОНАЂЕТЕ! Свака породица у Србији уклапа се бар у неки део ове приче - који је ваш?

Бебе га једу у кашицама, клинци га дробе у чоколадном млеку, тинејџери крцкају на екскурзијама, на славама се служе Плазма торте и колачи, на дејт се иде на Плазма шејк, ноћни провод се завршава уз палачинку с Плазмом и кремом... Није ни чудо што скоро свако има неку дивну причу повезану с Плазмом, јер је прича о Плазми суштински прича о нама.

"Видиш, и даље је исто као кад смо ми биле мале. Плазма и млеко и ништа друго не долази у обзир", смешкала се моја другарица Маша, дробећи у округластој чинији кекс за своју трогодишњу ћерку Ану, који ће онда залити млаким млеком.

Наша друга другарица Марина се увелико сама служила из кутије и крцкала на сав глас. "Не знам, ја никад нисам хтела да је једем с млеком. Причала ми кева, кад сам била беба и кад је требало негде да идемо, дала би ми једну Плазму за успут, и онда бих ја то глодала онако крезава и била мирна све време. Показаћу вам фотку, као реклама за 'Бамби Плазму, Бамби Плазму'...", креће одмах да певуши. "Иначе, то ми остало, ја и сад кад негде путујем, пошто се сва унервозим, само ме Плазма смирује."

Онда смо се сетиле како су нам у основној свима родитељи паковали Плазму за екскурзије, јер "то баш можеш увек, чак и ако те ухвати мучнина", и како смо намерно прескакале доручак и частиле се у соби Плазмом и чоколадним млеком у неограниченим количинама.

Можда је баш због тога укус Плазме за мене остао укус путовања. Кад идем у неке даље крајеве, чак и само с ранцем, у њему увек мора да се нађе места бар за дуплу кутију. Једну обично поједем већ на аеродрому, а другу штекнем за специјалне моменте. Као на пример, онда, на Тајланду, кад су нас наши домаћини извели на неки фенси ручак који је био толико љут да су и најжешћи међу нама одустали. После смо се смејали томе крцкајући Плазму у шетњи до хотела... А за море ми је незаменљива, мислим да бих могла на њој да живим. Сећам се онда на плажи, на Ади Бојани, кад нам је свима већ било мало доста камповања и само смо хтели кући - Плазма нам је била тај "укус куће".

"Хах, а сећаш се кад сам ишла код оних пријатеља у Африку, и питам их шта да им донесем из родног краја, кажу: само Плазму. Колико год ти стане у торбу. То ти је та прича о укусу куће", клима главом Марина.

Плазма је и укус детињства у колачићима које је бака спремала за славу, а ја нисам веровала колико разних може да се направи од једног кекса, па сам све морала да пробам да бих их упоредила. После је постала и укус одрастања у првој торти коју сам успела сама да направим за свој 18. рођендан - јесте се мало распадала, али је поједена исте вечери. И даље је то једина торта коју знам да направим. Једно време је чак била и укус ноћног провода, јер смо се сваког викенда, враћајући се из клубова и с концерата, сретали у бусу тонући у палачинке с Плазмом и кремом.

"Него, знаш да мој брат и сад, са својих 25, свако јутро доручкује Плазму и млеко?", прекинула ме је Маша. Марина и ја смо се прво насмејале у фазону "и даље је клинац", а онда се испоставило да од нас три, две у торби имају мало паковање. За сваки случај.

"Па, ако ми падне шећер", објашњава Марина. "Толико пута ме је извукла током студирања, тако да и не покушавам да прекинем ту навику."

"Пази, током студирања је популарнији био шејк од Плазме, колико се ја сећам", покушала сам да је испровоцирам, подсећајући на време кад јој се свиђао неки лик из студењака, а ми смо с њом ишле у том правцу само зато што је одмах поред био једини кафић у крају у којем су служили тај чувени шејк. Мислим да су и на први дејт ишли у тај кафић, а кад су раскинули, водиле смо је на шејк у потпуно супротан крај града да "заборави тугу".

"Е могао би сад да падне неки шејк, м? Знате какав сам рецепт нашла", сети се Маша, подижући у вис кутију Млевене Плазме, а на појаву црвене кутије, мала Ана почиње да маше ручицама и да пева песмицу из неке новије рекламе. О, да, Плазма ће бити и њена прича.