Овај цвет обавезно унесите у кућу сутра на БЛАГОВЕСТИ - Легенда каже да је настао од ИСУСОВИХ СУЗА, привлачи срећу и благостање

Благовести значе радосно сазнање. Архангел Гаврило је послат да донесе радосне вести пресветој богородици Марији. Дао јој је бели крин или љиљан и објавио да је она изабрана да буде та која ће донети на свет господа. Од тада је овај цвет у историји цркве симболизовао љубав, чистоту и невиност.

По народном обичају, на Благовести се устаје рано па чак и у поноћ, или барем у праскозорје, а дан је почињао песмом девојачком. Девојке би уочи овога дана накупиле сувих гранчица и дрва, од којих је разбуктавана велика ватра, обично на каквом брду или сеоском раскршћу.

Уз ватру се веселило и мушко и женско, а понегде, уз младе, и старији. Било је уобичајено да се ватра на ранилу или букари прескаче. Владало је веровање да ће, ко прескочи ову ватру бити заштићен од уједа змије.

Симболично значење љиљана

У Риму је такође посвећен узвишеној богињи Венери, заштитници љубави и благостања. Док је у старом Египту био симбол достојанства владара.

Међутим, симболизам љиљановог цвета је најупечатљивији био у хришћанској ери. По легенди, настали су од суза Исуса Христа током свог погубљења и сматра се омиљеним цветом Девице Марије. Стога је љиљан представљао безгрешну чистоту и невиност, а његове три латице асоцирају на култ Светог Тројства. Такође се верује да свака латица љиљана осликава три најцењеније особине Девице Марија, невиност, скромност и побожност. У нашем народу се другачије назива и „Богородичин цвет“.

Љиљан је био чест мотив у средњевековној Србији, среће се на фрескама и новцу из дома Немањића. Симбол љиљана се налазио и на круни којом је крунисан Стефан Првовенчани.

На Библији утемељена и потом кроз историју Цркве надограђивана хришћанска симболика истицала је љиљан као симбол љубави, чистоте и невиности – указујући директно на Богородицу и њену непорочно ст. У хришћанској иконографији, љиљан је прихваћен као атрибут Светог Архангела Гаврила који Пресветој Богородици јавља радосну вест и представља се са љиљаном у руци.

И сам Исус у Беседи на гори користи чувено поређење са цвећем (љиљанима) које безбрижно расте и које Бог прелепо одева:
„И за одело што се бринете? Погледајте љиљане у пољу како расту; не труде се, нити преду. Али ја вам кажем да ни Соломон у свој својој слави не обуче се као један од њих. А кад траву у пољу, која данас јесте, а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, а камоли вас, маловерни.“

Љиљан се у Србији јавља и на новцу од времена краља Драгутина (1276–1282, тј. 1316). На тај начин љиљан ће се појавити и на новцу краља Владислава ИИ, Милутина, Стефана Дечанског, цара Душана, цара Уроша и краља Вукашина.

На одеждама српских владара приказаним на фрескама љиљан се такође јавља. Срећемо га на одори на портрету краљице Ане Комнине Дуке – жене краља Радослава, у Богородичиној цркви у Студеници, око 1235. године. На својим одорама га имају и синови краљева Драгутина и Милутина – Владислав II и Константин, на фресци Лоза Немањића у Грачаници.

Присуство љиљана у српској практичној хералдици истог периода (XVII–XVIII века), у персоналној и црквеној хералдици, изузетно је ретко. На почетку васкрсења српске државности 1804. године, на кратко ће васкрснути симбол богородичиног цвета. Стилизовани љиљан несиметричног облика извире између штитова са грбовима Србије и Triballije, на печату Правитељствујушчег совјета српског из 1804/05. године.

Међутим, љиљан ће се наћи на грбу Србије тек 1882. године. Нажалост, већ 1919. године љиљани нестају са грба нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тек 2004. године у српску државну хералдику враћа се љиљан рестаурацијом грба Краљевине Србије као грба Републике Србије.

Негативну популарност грб Котроманића са љиљанима доживео је почетком 90-их година XX века. Ову перфидну злоупотребу извршио је Алија Изетбеговић са својим исламским фундаменталистима, који су уклонили хришћанске симболе са грба, али је такав грб користила и тзв. Армија БиХ и био је на застави тзв. Републике БиХ, пише портал Седмица.