Гледали смо је у МОНТЕВИДЕУ! Позната ГЛУМИЦА је ДЕТЕ са КОЗАРЕ, из ЛОГОРА је спасла Диана Будисављевић!
Скоро 40 година није знала за своје порекло!
Глумица Божидарка Фрајт, коју је наша публика пре неколико година гледала у серији "На путу за Монтевидео" је југословенска глумица српског порекла, дете са Козаре коју је Диана Будисављевић спасила из усташког логора смрти.
Божидарка је рођена са презименом Грубљешић 1940. године у селу Велика Жуљевица под Козаром. Имала је непуне две године када су јој усташе, за време Козарачке офанзиве, стрељале мајку Виду. Заједно са хиљадама деце Божидарка је депортована у дечији логор у Сиску.
Оданде је пребачена у прихватилиште Црвеног крста у Загребу, одакле су је усвојили Катарина и Стјепан Фрајт, који су јој дали своје презиме и одгајали је као своју ћерку.
Најбоља и најгора глумица - истовремено! ДА ЛИ КОНАЧНО ПЛАНИРА ДА СВОЈУ ВЕЗУ ОЗВАНИЧИ БРАКОМ?
Ево шта свака БУБУЉИЦА која нам изађе ГОВОРИ О ЗДРАВЉУ
Ова БИЉКА коју многи имају у дворишту, а и не користе је, УКЛАЊА КУРЈЕ ОКО преко ноћи!
Славна глумица, која се прославила улогом у филму "Ужичка република", имала је 36 година када је сазнала своје право порекло. Пронашла ју је тетка Дара Грубљешић, првоборац са Козаре, и испричала јој истину о њеном пореклу.
Ево дела и из књиге Драгоја Лукића, "Рат и деца Козаре", који до детаља описује судбину српске деце у то страшно време, међу којима је била и Божидарка Фрајт:
"Богдан Грубљешић, Божидаркин отац, отишао је у устанак на Козари 1941. са још два брата и три сестре. Рањен је у мају 1942. на бункерима код Приједора, када је град први пут ослобођен. У офанзиви, у јуну 1942, његова рана још није била зарасла када су га заробили Немци и потерали према Земуну и Сајмишту. Како је Богдан побегао из транспорта и доспео у село Жабаре, живих сведока нема да то испричају. Са првоборцем Симом Симићем, чије родно село сада носи његово име, успоставио је одмах везу, а када су наишли Крајишници, није могао да одоли и отишао је с њима на ровове Сремског фронта. Погинуо је на Бијељини као борац Друге крајишке бригаде."
"Данима смо ВОДИЛИ ЉУБАВ, узимали КОКАИН!" Позната МАНЕКЕНКА била је ЈЕДНА од 12 љубавница МИЛИЈАРДЕРА!
"У истој офанзиви мајка Вида одевдена је с Козаре у сабирни логор Церовљане. Даље, пут је водио кроз Јасеновац у село Клокочевац крај Бјеловара. У наручју је носила малу Божидарку, своје једино дете. Село је било партизанско и у њему се једне ноћи много пуцало. Дошле су усташе и оне људе које одмах нису побили, отерали су поново у логор. Виду су, с породицом код које се била склонила, спровели у Сисак и затворили у бившу фабрику шпиритуса. Већ сутрадан по доласку, мајкама су одузели децу. Осумњичене да су сарађивале с партизанима, стријељане су ноћу. Међу њима је била и Вида Грубљешић."
Како је то било испричала је тада Радосава Љубишић, десетогодишња девојчица са Вриштика под Просаром. Дословце њена прича гласи:
"Било је то летос када дођоше Немци и с њима усташе. Моја мама стрпа у врећу нешто хране и кренусмо куд и остали народ. На Козари смо остали свега четири дана, јер нам рекоше комшије да су отишли Немци. Кад смо сишли у село, имали смо шта видети: све је било спаљено. Још се димила цигла, куд год погледаш, свуда тиња жар. Онда су нас потерали у логор. У Церовљанима врило је од народа. Било је деце у јастуку, жена и цура. Храну што смо били понели појели смо још у Козари. Овде смо чупкали траву и јели корење. Једне ноћи, пребацили су нас у село Уштице. Ту смо остали на ветру и киши једну седмицу, а затим дотерани у Јасеновац.
Одмах су одвојили мушку децу а нас стрпали у вагоне и дуго смо се возили. На једној станици одшкринули су врата да се не погушимо, али нисмо смели излазити. Онда су нас усташе одвеле у неко село код Бјеловара и разделили по кућама. После неколико дана, много је пуцало и водила се борба. Сутрадан, усташе су нас опет покупиле. У шуми, изнад села, стрељали су неке људе и жене. Ми смо то морали да гледамо. Тада сам видела, и то је било страшно, како су везали једног човека за крмачу, а за њега жену и дете. Уплашена свиња је бежала кроз шуму, а усташе су гађале једно по једно. Онда су нас опет стрпали у вагоне и дотерали у Сисак. Ми смо много плакали, јер су усташе тукле наше мајке кундацима у леђа, а оне су чупале своје косе. Када су их одвели и стрељали, ми више нисмо плакали. Мени је било свеједно, хоће ли и мене убити. Ми, одраслије девојчице, пригрлиле смо оне малене што нису могли ни да пужу. Када су нас опет возили у Загреб, деца су умирала и ми смо се у почетку плашили, јер кад су умирали, нису затварали очи. Ми смо онда малу децу, која нису умрла, стављали у крило и чували. Она су била много гладна и жедна."
Већина деце која су долазила из Сиска имала су око врата канапом привезане цедуљице са оскудним подацима. Деца су те картончиће кидала, а многе и појела.
Божидарка је свој картон сачувала. Њу је усвојила племенита породица Фрајт из Загреба, октобра 1942.
Када је одвојена од мајке, да ли је била с малом и беспомоћном децом у Соколском дому или у Солани, у Теслићевом купалишту или у самостану Свети Винко у Сиску — то се поуздано не зна. Али се зна да је композиција из Сиска 16. октобра 1942. довукла 566 мале деце с бројевима и картицама испод врата. Њих тридесеторо распоређено је у прихватилиште Црвеног крста у Кукуљевићевој број 19. Божидарка је била међу њима.
Доктор Десанка Рисановић-Штампар зауставила је смрт која је харала у овим прихватилиштима. Здравију децу она је одмах одвајала и упућивала у породице.
ПОКАЗАЛА НОВО ИМАЊЕ! Елена Караман се недавно РАЗВЕЛА и преселила у другу КУЋУ, а сада почела са радовима!
Ово су НАЈБОЉЕ ЗАМЕНЕ за БЕЛО брашно! Једнако ДОБРО служе за припрему свих пецива, а МНОГО су ЗДРАВИЈА!
И само пет дана касније, 21. октобра 1942, дошли су у прихватилиште Катарина и Стјепан Фрајт, супружници без деце и узели на издржавање и одгој — како је то записано у документима — женско дете с бројем 527-а. Имену је додато презиме нових родитеља и поклоњено једно срећније детињство.
- Тим људима сам бескрајно захвална. Узели су ме као дете од четири године. Ја се не сећам ничег из тог ранијег детињства. Сећам се прве хаљине коју су ми обукли и сећам се да нисам имала косу - изјавила је Фрајтова 1979. године у емисији Радио Београда.
Сину Томиславу и ћерки Бојани Грегорић Вејзовић, данас познатој хрватској глумици, мајка је испричала своју биографију.
Божидарка Фрајт данас има 80 година и живи у Загребу.
