Некада је хранила Ужице, а данас последњи траг 'Цвете Дабић' пропада пред становницима овог града

Фејсбук страница "Ужице огласна табла" поделила је својевремено неколико фотографија на којима се могу видети руиниране зграде некадашњег гиганта "Цвете Дабић".

Крајем јуна 2020. године почело је рушење фабричких зидова прве ужичке "Ткачке радионице", касније текстилне фабрике "Цвета Дабић", па у последњем преименовању "Фротекса".  

На фабричком простору од око једног хектара изграђен је пословно-стамбени објекат.

Ова ужичка фабрика својевремено је запошљавала између 2.500 и 3.000 радника и производила је најквалитетније пешкире, кариране столњаке и фротирске прекриваче на простору бивше Југославије.

Њеним огранком у делу Ужица, Турици, сведоче фотографије са поменуте Фејсбук странице, можете их погледати у даљем делу текста.

Група великих трговаца године 1897. у Ужицу на челу са Малишом Атанацковићем,  Алексом  Поповићем, Томом Наумовићем, Јованом Голубовићем и другим индустријалцима тог времена,  оснива акционарско друштво са циљем да покрену ткачку радионицу у граду Ужицу, што се означава као почетак прве, озбиљне индустријализације овог града. 

Ткачка радионица са радом почиње 03. маја 1901. године. Била је ова фабрика и кроз даљу историју симбол индустријског развоја града, женског предузетништва, у датим историјским околностима отпора окупатору и касније социјалистичког самоуправљања и послератног индустријског развоја Ужица.

Године 1946. када и Ужице добија префикс Титово, "Ткачка радионица" понеће име Цвете Дабић,  која је од своје 13 године била радник у ткачници, а као члан КПЈ 1942. године, стрељана је у логору Бањица у Београду.

Ко је била жена по којој је фабрика у Ужицу носила име?

Цвета Дабић од своје 13. године радила је у ужичкој Ткачници. Рано је приступила синдикалном покрету и била активна у друштву Абрашевић. Након окончања првог брака, удала се за Вуколу Дабића, машин бравара у Ткачници, предратног синдикалног радника, команданта Ужица за време Ужичке републике 1941. године. Била је секретар партијске организације у Ткачници пре Другог светског рата. 

Као члан управног одбора синдикалне подружнице текстилних радника учествовала је у свим акцијама које је преузимао раднички покрет у Ужицу. Због активности међу радницима, отпуштена је са посла 1934. године и хапшена неколико пута. Учествовала је у припреми устанка 1941, када је постала члан ОК КПЈ за ужички срез. 

Након пада Ужичке републике, прешла је са партизанским јединицама у Санџак, одакле је касније враћена за илегални рад у ужички крај. Ухваћена је у селу Стапарима, децембра 1941. Одведена је у ужички затвор, а одатле у логор на Бањици, где је 1942. стрељана. 

Ужичка Ткачница је од 1946. носила њено име.

У послератном периоду, национализована фабрика, као и сам град, доживљава нагли успон, временом са врло широким и квалитетним асортиманом производа и извозним програмом за Западну Европу. Крајем осамдесетих година "Цвета Дабић" има око 2.500 до 3.000 запослених.  Проблеми у пословању ове фабрике крећу, међутим, већ почетком деведесетих.

Године 2006, после скоро деценије стечајног поступка, ова фабрика је коначно банкротирала, престала са радом, те је спроведен процес приватизације.  Деценију и по након поменуте приватизације, почело је рушење дотрајалих фабричких зидова, а на самом месту већ је завршен нови објекат, који ужичани у шали називају "Ужице на води".

Иако би ова фабрика данас бројала 124 године, никада није била под заштитом државе. Извесно је да је сачувана спомен-плоча Цвети Дабић, затим радницима фабрике који су изгинули у Другом светском рату, потом табла на којој пише да је фабрика 1950. године предата радницима на руковођење и табла посвећена јединици 1.300 каплара. Ове спомен-плоче, под надзором стручњака ужичког Народног музеја чуваће се док не буду поново враћене на ову локацију, истакнуто је на сајту infopress.rs. 

Спомен-плоча Цвете Дабић већ краси простор испред новонасталог стамбеног објекта.

Међутим, објекти који су фотографисани прошле године за потребе "Ужичке огласне табле" постепено пропадају и представљају последњи симбол некадашњег моћног аспекта града Ужица, а да ли је коначни исход рушење, пропадање или мање вероватно очување, остаје да видимо.

Једини сведок историје у "Ужицу на води"

Рушење, за сада, избегла је стара зграда "Такчке радионице", која још увек сведочи о минулим временима. 

Свечано је отворена и пуштена у погон 3. маја 1901. године. Ткачница је почела рад са 20 радница. У почетку је радила на 16 разбоја, до децембра 1903. у Ткачници је радило 50 разбоја. Радно време у фабрици је било 10,5 часова, а трајало је од 6 ујутру до 18 часова, с одмором за ручак у трајању од сат и по. 

Ученици су започињали посао у 13 часова, радили до 18. Са куповином нових разбоја и ученици почињу да раде целодневно. Од марта 1903. број запослених у Ткачници је повећан дупло њих 40, пише užičanstveno.rs.

Како изгледа новоизграђени комплекс на месту некадашње фабрике у Ужицу (погледајте кликом ОВДЕ).