Невероватна искуства "живота после смрти" која мењају перцепцију свега што знамо: Одлазак сличан али повратак...

Судећи према искуствима изнетим на "редит" мрежи, на којој организован овај подухват, некима се светло на крају тунела различито манифестује.

“Било је то прије двадесет година када сам се предозирао лековима”, написао је један “редитовац”. “Нисам био сигуран да ли сам умро, али сам јасно видео пакао. Ђаво је био џиновски мрав који је ходао по лави. То је врло чудно јер се никад нисам плашио мрава, сем у једној ситуацији када сам имао пет година и пао у велики мравињак. То искуство сам поделио са само троје или четворо људи у животу. Мислим да бих већину уплашио кад би знали да ће у пакао, а сада знам да постоји загробни живот.”

Осим њега, јавили су се бројни којима је искуство смрти променило живот.

Један је описао стравичну саобраћајну несрећу која је његовог оца инспирисала да пронађе Бога.

У несрећи су му кацига, као и лобања, биле потпуно смрвљене. Имао је бројна унутрашња крварења и отоке, практично је умро на лицу места, али су лекари успели да га оживе. Био је мртав 10 минута, после чега је провео шест месеци у коми.

“Он је видео себе како шета плажом где је одрастао са својом баком”, написао је корисник. “Она га је тада упозорила да ће га живот који је досад водио одвести у погрешном смеру и да неће добити другу прилику ако се не промени. Након што се опоравио, отац је постао хришћанин и потпуно се променио. Више није био фокусиран само на себе као раније.”

Корисник иГропе објаснио је да је једном месечно имао застој рада срца, због чега је много пута имао прилику да се нађе “с оне стране”.

“Сваки пут повратак је био другачији, али одлазак је био исти. Прво би ми се вид помутио. Онда би ми се пред очима појавио тунел. Све би се зазеленело, а онда би постало црно. Још увек бих могао да чујем, а ако бих у том тренутку стајао, почео бих да падам. Чинило се да ми се тело њише напред-назад, као да сам усред таласа у океану. Ипак, други су ми касније говорили да се уопште нисам померао. Мој мозак је још увек функционисао, а ја бих се чуо како мислим 'О, не опет, покушај да се сабереш!' Потом бих у ушима чуо срце како удара све гласније, све док се не успори и потпуно не утихне. Свестан сам да ме је смрт стигла, али нисам могао ништа да учиним по том питању. Онда увек долази тренутак кад се све зауставља: мисли, притисак, бол, живот... Следећи тренутак је кад ме враћају у живот. Уз помоћ лекова је то увек нежније. Почињем опет да чујем своје откуцаје, одјекују у ушима и грудима, мој слух се враћа, али осећај је као да сам испод воде. Добијем главобољу најгоре врсте и цело тело почиње да трне. Као кад сте напољу на хладном па ставите руке под врућу воду. Осећате како је претерано топло, али вас не боли.

Међутим, када користе дефибрилатор, прича је потпуно другачија. Све се догоди брже и интензивније. Тај слон који вам је седео на грудима одскочи и у исто време као да је цели свемир који сам усисао у плућа експлодирао и растворио ме. Одједном чујем сваки звук око себе истовремено, што је уједно и врло конфузно. Цело тело ме боли као да је прегажено, истовремено је дехидрирано, болно, згрчено и гори. Ипак, баш тада се оећам живље него икад. То је најбољи и најгори осећај на свету.

Кад се вратим у живот, никад нисам уплашен или забринут. Делује да сам мирнији што се тиче свега и више у складу са светом”, написао је овај “редитовац”.