"Ја ово НЕ МОГУ више да радим, више пута сам ПЛАКАЛА" Директорка ковид болнице у Батајници о језивим сценама

Докторка Татјана Аџић Вукичевић, директорка ковид болнице у Батајници говорила је за Новости о тешким тренуцима од када је почела пандемија корона вируса, о сузама, успеху, уласку у црвену зону...

Ковид је открио лица људи, ко су јунаци, а ко нису, ко су они који ти успех не праштају, који шире неистине, који су спремни да ти зарад ситних интереса или љубоморе зарију нож у леђа. И са овим, помало горким науком, др Татјана Аџић Вукичевић нема ни најмању дилему. Каже: "Да се поново родим, опет бих све исто урадила или рекла".

- Прихватила сам руководеће место у тренутку када је Србији и њеним грађанима то било најпотребније, и ма колико ми је некада било заиста тешко, некада неиздрживо, никада се нисам покајала. Свој мирни и тихи уљуљкани живот начелника одељења са 25 болесника заменила сам вођењем Колосеума - Батајнице, кроз коју је прошло 15.000 најболеснијих људи - каже др Татјана Аџић Вукичевић за Новости.

Сваки наредни талас епидемије је био тежи, а ово је највећи страх др Аџић који је везан за корону.

- Страх од новог и непознатог. Сваки талас ковида разликовао се од претходног, био је тежи, носио већу смртност. Питам се колико ће бити још таквих таласа до престанка пандемије? То ме плаши - каже др Аџић Вукичевић.

У току пандемије корона вируса докторка је више пута помислила "ја не могу више", а ево и у којим тренуцима.

- У ковид систему сам од 6. марта 2020, када је у Клиници за пулмологију легао први пацијент, тек дошао са скијања из Бугарске. Епидемија у Србији званично је проглашена 12. 3. 2020. Од тада сам више пута помислила: "Ја ово не могу више да радим, хоћу ли дочекати сутрашњи дан".

Када лекаре савлада немоћ, јер пацијенту више ништа не може да помогне, тада помажу сузе.

- Више пута сам плакала, и сама и са колегама: када је преминуо отац моје студенткиње, човек мојих година, када је преминула млада апотекарка стара 20 година, као и млада медицинска сестра иза које је остало двоје деце од шест и осам година. Плакала сам заједно са мајком чија је ћерка ментално ретардирана, такође млада девојка, преминула приликом самог уласка у болницу. Држала сам жену у наручју и плакала са њом. Сећам се и деда Бошка од 93 године, који је преминуо у трену, а само неколико минута пре смрт ми је потпуно свесно рекао да је оженио праунука од 37 година - каже др Татјана Аџић.

Поред тренутака немоћи који покрећу сузе, и успех изазива снажне емоције.

- Плакали смо и од среће, налета емоција, када је неко успешно екстубиран, када је отишао кући на својим ногама и када смо се после Батајнице виђали на контролама - каже др Аџић.

А онда се др Татјана Аџић присетила свог уласка у црвену зону.

- Много тога се променило. Устајем јако рано, око пет сати, пишем дневне извештаје, одлазим у Батајницу, некада се возим и по сат и више у једном смеру, долазим кући у касно после подне или вече. Спавам мање од пет сати. Немам времена за шетње, кафе са пријатељима, читање књиге, гледање телевизије, да идем у позориште, биоскоп. Практично имам само један слободан дан, а то је дан резервисан за пијацу, спремање куће, пеглање. Понедељком радим контролне прегледе у Клиници за пулмологију, на факултету држим вежбе, практичне наставе - каже др Аџић за Новости.