OD GENIJA DO ZABORAVA
Birala je pakao umesto predaje! Srpska žena koju su progonili zbog njenog uma - Nisu mogli da joj oproste što je bila pametna i nezavisna
Tokom života objavila je više od 400 naučnih radova i bila priznata u svetskim enciklopedijama, ali je doživela progon, hapšenja i zaborav zbog svoje nezavisnosti i toga što je bila žena. Hapšena je od strane Gestapoa tokom okupacije zbog antifašističkog stava, a kasnije i od komunističke vlasti, koja joj je oduzela građanska prava i zabranila knjige.
Bila je prva devojka koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu, prva profesorka i genije koga su citirale svetske enciklopedije. Pa ipak, beogradska čaršija joj nije oprostila dve stvari: što je žena i što nosi sopstvenu glavu.
Danas, 28. septembra, sećamo se žene čije je ime zlatnim slovima upisano u istoriju srpske nauke i kulture, a čiji je život bio stradalnička elegija. Ksenija Atanasijević (1894–1981) bila je prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu i prva docentkinja u Kraljevini SHS.
Iako je za života objavila više od 400 naučnih radova i ostavila originalno filozofsko učenje, njena sudbina bila je obeležena progonima, hapšenjima, klevetama i zaboravom.
Od siročeta do blistavog uma
Ksenija je rođena 5. februara 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara Svetozara Atanasijevića i majke Jelene, koja je preminula svega nekoliko sati nakon porođaja. Kada je imala samo 12 godina, ostala je i bez oca, pa ju je podizala maćeha Sofija, profesorka Više ženske škole.
Rasla je u intelektualnom okruženju, a njeni najbolji prijatelji u mladosti bili su pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, čuvena slikarka Nadežda Petrović. Još u gimnaziji opčinila ju je filozofija, kada je prvi put čitala radove mladog profesora Branislava Petronijevića.
"Dobro došli u pakao!"
Godine 1912. upisala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Kada je diplomirala 1920. godine, čaršija je odmah počela sa spletkama o navodnoj sentimentalnoj vezi sa profesorom Petronijevićem. Doktorsku tezu "Brunovo učenje o najmanjem" odbranila je 1922. godine, sa svega 28 godina, pred komisijom u kojoj su sedeli giganti srpske nauke: Branislav Petronijević, Milutin Milanković, Veselin Čajkanović, Dragiša Đurić i Nikola Popović.
Na samoj odbrani doktorata, Petronijević joj je postavljao i zadatke iz više matematike, željan da dokaže strogost i opovrgne glasine. Kada ih je Ksenija sa lakoćom rešila, Milutin Milanković je izgovorio čuveni komentar: “Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?”
Ipak, uprkos preprekama, 1924. godine izabrana je za docentkinju na Filozofskom fakultetu. Kada se prvi put pojavila na sednici fakulteta, etnolog dr Tihomir Đorđević dočekao ju je rečima koje će postati proročke: “Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao!”
Spletke, optužbe za plagijat i profesor koji joj je okrenuo leđa
Njena predavanja bila su izuzetno omiljena među studentima, a vest iz Londona potvrdila je da je prestižna Enciklopedija Britanika uvrstila njen doktorat kao izuzetno vredan rad za proučavanje Đordana Bruna. Međutim, rodno homogeni fakultetski krugovi nisu mogli da podnesu talentovanu i nezavisnu ženu. Kada je u dnevniku zapisala: “Brana ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on”, usledio je sukob sa njenim nekadašnjim uzorom.
Godine 1928, iako je jednoglasno predložena za vanrednu profesorku, pokrenuta je brutalna hajka. Optužili su je za plagijat - ne u doktoratu ili naučnim radovima, već u tri popularna predavanja. Spletku je podržao i sam Petronijević, povređene taštine što Ksenija nije pristala da bude njegova senka. Iako plagijat nikada nije dokazan, usamljena i izložena javnom linču, Ksenija 1936. godine podnosi ostavku i zauvek napušta Univerzitet.
U njenu odbranu tada su stali retki intelektualci poput Sime Pandurovića, Momčila Nastasijevića, Bete Vukanović i Vladimira Dvornikovića.
Hapsio je Gestapo, a zatvarali komunisti
Slobodouman duh Ksenije Atanasijević nije ćutao ni pred najmračnijim silama 20. veka. Uoči Drugog svetskog rata otvoreno je pisala protiv antisemitizma i fašizma, a odbila je i da potpiše Nedićev “Apel srpskom narodu”. Zbog toga ju je 1942. godine uhapsio Gestapo.
Nakon oslobođenja, umesto priznanja, usledio je novi udarac. Nova komunistička vlast hapsi je u proleće 1946. godine pod optužbom da je uticala na potpredsednika vlade Milana Grola da podnese ostavku, a u političkim krugovima bilo je čak i predloga da bude osuđena na smrtnu kaznu. Provela je mesec dana u zatvoru, oduzeta su joj građanska prava, a sve njene knjige bile su zabranjene narednih pet godina.
Kako je sama Ksenija u najtežim danima progona zapisala u svom dnevniku:
- Sve će proći, samo će ostati ono što smo stvorili, ako bude imalo vrednosti. Jer vrednost se sama sobom potvrđuje, pobeđuje sve prepreke koje joj postavljaju prilike i ljudska rđavština.
Ljubav i povratak iz pepela
Uprkos tome što je bila izložena klevetama i u privatnom životu, Ksenija je pronašla sreću u braku sa dr Milanom Markovićem, uglednim beogradskim radiologom.
Prevela je na srpski jezik ključna dela Spinoze, Aristotela i Platona, ostavivši iza sebe obimno filozofsko učenje u delu Filozofski fragmenti. Pod stare dane dočekala je rehabilitaciju i zaslužena priznanja, a njena predavanja ponovo su punila dvorane.
Tragičan kraj i uništen grob
Ksenija Atanasijević preminula je 28. septembra 1981. godine u 88. godini, nakon povrede glave zadobijene pri padu u svom stanu.
Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, ali tragična sudbina pratila ju je i posle smrti: njena porodična grobnica je kasnije prekopana i prodata novim vlasnicima, a grobne ploče uništene.
Danas o najvećoj srpskoj filozofkinji svedoči grafit sa njenim likom na beogradskim ulicama koji je oslikala strit-art umetnica TKV, kao i roman “Elegija o beloj devojčici” pisca Zorana Penevskog.
