Бирала је пакао уместо предаје! Српска жена коју су прогонили због њеног ума - Нису могли да јој опросте што је била паметна и независна

Била је прва девојка која је докторирала на Београдском универзитету, прва професорка и геније кога су цитирале светске енциклопедије. Па ипак, београдска чаршија јој није опростила две ствари: што је жена и што носи сопствену главу.

Данас, 28. септембра, сећамо се жене чије је име златним словима уписано у историју српске науке и културе, а чији је живот био страдалничка елегија. Ксенија Атанасијевић (1894–1981) била је прва жена која је докторирала на Београдском универзитету и прва доценткиња у Краљевини СХС.

Иако је за живота објавила више од 400 научних радова и оставила оригинално филозофско учење, њена судбина била је обележена прогонима, хапшењима, клеветама и заборавом.

Од сирочета до блиставог ума

Ксенија је рођена 5. фебруара 1894. године у Београду као шесто дете угледног лекара Светозара Атанасијевића и мајке Јелене, која је преминула свега неколико сати након порођаја. Када је имала само 12 година, остала је и без оца, па ју је подизала маћеха Софија, професорка Више женске школе.

Расла је у интелектуалном окружењу, а њени најбољи пријатељи у младости били су песник Растко Петровић и његова сестра, чувена сликарка Надежда Петровић. Још у гимназији опчинила ју је филозофија, када је први пут читала радове младог професора Бранислава Петронијевића.

"Добро дошли у пакао!"

Године 1912. уписала је чисту филозофију са класичним језицима. Када је дипломирала 1920. године, чаршија је одмах почела са сплеткама о наводној сентименталној вези са професором Петронијевићем. Докторску тезу "Бруново учење о најмањем" одбранила је 1922. године, са свега 28 година, пред комисијом у којој су седели гиганти српске науке: Бранислав Петронијевић, Милутин Миланковић, Веселин Чајкановић, Драгиша Ђурић и Никола Поповић.

На самој одбрани доктората, Петронијевић јој је постављао и задатке из више математике, жељан да докаже строгост и оповргне гласине. Када их је Ксенија са лакоћом решила, Милутин Миланковић је изговорио чувени коментар: “Колега, јел све у реду са хормонима наше кандидаткиње?”

Ипак, упркос препрекама, 1924. године изабрана је за доценткињу на Филозофском факултету. Када се први пут појавила на седници факултета, етнолог др Тихомир Ђорђевић дочекао ју је речима које ће постати пророчке: “Честитам вам, госпођице, ушли сте у пакао!”

Сплетке, оптужбе за плагијат и професор који јој је окренуо леђа

Њена предавања била су изузетно омиљена међу студентима, а вест из Лондона потврдила је да је престижна Енциклопедија Британика уврстила њен докторат као изузетно вредан рад за проучавање Ђордана Бруна. Међутим, родно хомогени факултетски кругови нису могли да поднесу талентовану и независну жену. Када је у дневнику записала: “Брана не трпи оригиналност, и желео би да мислим потпуно као он”, уследио је сукоб са њеним некадашњим узором.

Године 1928, иако је једногласно предложена за ванредну професорку, покренута је брутална хајка. Оптужили су је за плагијат - не у докторату или научним радовима, већ у три популарна предавања. Сплетку је подржао и сам Петронијевић, повређене таштине што Ксенија није пристала да буде његова сенка. Иако плагијат никада није доказан, усамљена и изложена јавном линчу, Ксенија 1936. године подноси оставку и заувек напушта Универзитет.

У њену одбрану тада су стали ретки интелектуалци попут Симе Пандуровића, Момчила Настасијевића, Бете Вукановић и Владимира Дворниковића.

Хапсио је Гестапо, а затварали комунисти

Слободоуман дух Ксеније Атанасијевић није ћутао ни пред најмрачнијим силама 20. века. Уочи Другог светског рата отворено је писала против антисемитизма и фашизма, а одбила је и да потпише Недићев “Апел српском народу”. Због тога ју је 1942. године ухапсио Гестапо.

Након ослобођења, уместо признања, уследио је нови ударац. Нова комунистичка власт хапси је у пролеће 1946. године под оптужбом да је утицала на потпредседника владе Милана Грола да поднесе оставку, а у политичким круговима било је чак и предлога да буде осуђена на смртну казну. Провела је месец дана у затвору, одузета су јој грађанска права, а све њене књиге биле су забрањене наредних пет година.

Како је сама Ксенија у најтежим данима прогона записала у свом дневнику:

- Све ће проћи, само ће остати оно што смо створили, ако буде имало вредности. Јер вредност се сама собом потврђује, побеђује све препреке које јој постављају прилике и људска рђавштина.

Љубав и повратак из пепела

Упркос томе што је била изложена клеветама и у приватном животу, Ксенија је пронашла срећу у браку са др Миланом Марковићем, угледним београдским радиологом.

Превела је на српски језик кључна дела Спинозе, Аристотела и Платона, оставивши иза себе обимно филозофско учење у делу Филозофски фрагменти. Под старе дане дочекала је рехабилитацију и заслужена признања, а њена предавања поново су пунила дворане.

Трагичан крај и уништен гроб

Ксенија Атанасијевић преминула је 28. септембра 1981. године у 88. години, након повреде главе задобијене при паду у свом стану.

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, али трагична судбина пратила ју је и после смрти: њена породична гробница је касније прекопана и продата новим власницима, а гробне плоче уништене.

Данас о највећој српској филозофкињи сведочи графит са њеним ликом на београдским улицама који је осликала стрит-арт уметница ТКВ, као и роман “Елегија о белој девојчици” писца Зорана Пеневског.