"BOLUJEMO OD ZABORAVA BOGA" Episkop kruševački David pojasnio značaj božićne tradicije u Srbiji
Episkop kruševački David govorio je o značaju Božića.
Životna poruka Božića ljudima, i Srbima, i svakom čoveku, ma on i "običan" bio, zasnovana je na stvarnom, istorijskom događaju: očovečenju Sina Božjeg, Gospoda Isusa Hrista. Bog postaje čovek, da bi svaki čovek mogao postati bogom; pomoću božanske blagodati, i pod određenim uslovima; samo da bi "s nama bio Bog" (Matej 1, 23).
Episkop kruševački David, govoreći o značaju Božića i životnim i duhovnim porukama koje ovaj praznik nosi za svakog čoveka, kaže da smo i danas pozvani da živimo u duhu Božiča i njegovih velikih vrednosti, ali i opominje da bolujemo i patimo od zaborava Boga.
On kaže da danas, u 21. veku, ljudi generalno malo počinju da beže od duhovnih vrednosti i zaboravljaju na Boga.
LEPE VESTI BOŽIĆNOG JUTRA: Bogdan je prva beba rođena na praznik, od početka godine 51 porođaj u "Mišoviću"
DANAS SE ŠIROM SRBIJE SLAVI BOŽIĆ: Običaji nisu svuda isti, a Kruševljani ga praznuju na poseban način
KAKO JE PROTEKLA PONOĆNA LITURGIJA U HRAMU? Paljenje badnjaka, molitva, a korona je i sada diktirala pravila (FOTO)
- Mi smo i danas, u 21. veku istorije Hrišćanstva, pozvani, baš kao što smo i dosad bili pozivani, da živimo u duhu Božića i njegovih velikih vrednosti ili kako uobičavamo govoriti: da živimo u Hristu, nadahnućima Duha Svetoga i blagovoljenjem Boga Oca. Što se zaborava tih vrednosti tiče, mi bolujemo i patimo od zaborava Boga. Baš onoliko koliko je potrebno kukolju da zarazi sobom naša pšenična polja i da nas dovede do ivice gladi. Tako nas isto, zaborav Boga uvodi u oblast besmisla gde čitavo naše biće i naš život, izgubivši prvobitno naznačenje, bivaju obezvređeni, uniženi i razrušeni. Кo ne sabira sa Hristom, rasipa. "Šta ima pravednost s bezakonjem? Ili kakvo zajedništo svetlost s tamom?" (2. Кorinćanima 6, 14) - kaže on.
Ostajući u tajni praznika Božića mi saznajemo da smo hram Boga Živoga, kao što i Bog reče: "Prebivaću u njima i hodiću među njima; i biću Bog njihov, a oni narod moj" (2. Кor. 6, 16).
Episkop kruševački pojasnio je šta zapravo znače simboli koje koristimo na Božić, poput česnice ili salame i položajnika.
- Ljudi mnogo znaju o svemu, a žele i sve da saznaju. Кada se radi o Bogu i o nama Hrišćanima, mi želimo najviše: večno da živimo u Bogu i sa Bogom; kao i radi Boga. Zato mi Česnicom ukazujemo na Telo Hristovo, koje je i Hleb života; dalje, Crkva je to Telo Hristovo, a mi njeni živi udovi ili članovi. I opet u vezi sa Česnicom, ona je simbol i slika živoga Hleba a mi zrnevlje sabrano sa sviju strana sveta. I sada, sve u domenu Hleba s naše strane biva uzneseno, a s Božje strane biva nam uzvraćeno. Kako? Na Svetoj Liturgiji Hleb će postati živo Telo Hristovo kojim ćemo se mi pričestiti. To Pričešće opet, biće nam na oproštaj grehova i na život večni. Кonačno, Hleb treba proročki da nas poveže sa mestom roždestva Hristovoga, Vitlejemom judejskim, kao Domom Hleba, i gradom Davidovim iz kojeg će "izići Vođa koji će napasati narod moj Izrailja" (Matej 2, 1, 4-6) - kaže episkop.
Svi ljudi su dostojni ljubavi i poštovanja
- Ako sada ne bismo izustili reč da su svi oni dostojni ljubavi i poštovanja, ne znamo kada bi nam se dala druga prilika?! U užem obimu zablagodarili bismo svim ličnostima koje su se žrtvovale i koje se žrtvuju za brojne i mnogobrojne ljude pogođene i ranjene virusnom pandemijom, u koje spadamo i mi. U ovom času blagodarenja ipak imamo na umu celokupno medicinsko osoblje: lekare, sestre i poslužitelje dvaju polikliničkih centara, onog u Zemunu i ovog na Dedinju (KBC i "Dragiša Mišović"). U širem obimu blagodarnosti opet, imamo na umu i Njihove Ekselencije, ljudine koje nisu dopustile da stihije ove zaraze ili "trovanja" trijumfuju nad nama! Boravak na ovim strašnim mestima bio je prilika da i mi lično ponesemo krst sabornog stradanja - poručio je episkop kruševački za Božić.
On je pojasnio da je položajnik uglavnom dete koje najranije uđe u hrišćanski dom i čestita Božić blagosiljanjem.
- Slama nas pak podseća na događaj Roždestva Hristovoga u štali gostionice; na dete povijeno gde leži u jaslama; na pastire u onome kraju koji su boravili u polju i čuvali stražu noću kod stada svojega (v. Luka 2, 4-12). Položajnik ili Polaznik je neko (deca) ko polazi da sa grančicom Badnjaka vrlo rano uđe u nečiji hrišćanski dom i čestita Božić rečima blagosiljanja i dobrih, birićetnih želja. On dakle treba da liči na ljude pastire koji su rekli jedan drugome: "Hajdemo, dakle, do Vitlejema, da vidimo to što se dogodilo, što nam objavi Gospod. I pohitavši, dođoše i nađoše Mariju i Josifa i dete gde leži u jaslama. A kad videše, objaviše sve što im je kazano za to dete. I svi koji čuše diviše se tome što im kazaše pastiri" (Luka 2, 15-19) - naveo je episkop David.
Episkop kruševački kaže da u čoveku dete nikada ne nestaje, a deca po prirodi imaju moć praštanja u sebi.
- U čoveku nikada ne umire niti nestaje dete. Ono je ljudsko biće obdareno velikom i nepotrošivom snagom praštanja i mirenja. A da čudo praštanja i mirenja bude veće, obično se detetu nanosi bol, i nepravda, a ono eto lako, čak kroz igru projavljuje svu ovu moć praštanja, ipak retko vidljivu kod odraslih ljudi. Zato nam je rečeno, i zato se pozivamo "da budemo kao deca da bismo ušli u Carstvo Nebesko", da "detinjimo zloćom", tj. da se postavljamo naspram zla kao da ga nema i kao da nas ono nikada nije dotaklo. Praštanje i mirenje (suparniku svome i sa suparnikom svojim, dok smo još obojica na putu ka Carstvu) u toj meri su pretežni i preovlađujući, da se lično Hristos, jedini savršeni Pravednik, i jedina apsolutno obespravljena ličnost od strane nas ljudi, postavlja između sviju nas sa zahtevom da praštamo svome bližnjemu i da se mirimo sa njim, ako je potrebno i sedamdeset puta sedam. Naravno, ako bližnji zatraži to od nas. Ali ako i ne zatraži, opet smo obavezni da oprostimo i da se pomirimo. Tako dakle od nas se očekuje da neprestano praštamo i da se mirimo sa svojim suparnikom, jer smo svi pozvani da se neprestano molimo Ocu našem Кoji je na Nebesima, i da mu govorimo u Očenašu: "I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim". Prema tome, ako sami ne oprostimo bližnjemu, a to znači svakom čoveku, tada ni Otac naš koji je na Nebesima neće oprostiti nama grehe naše - naveo je on.
On kaže da je praštanje zapravo ljubav i da ukoliko ne oprostimo bližnjima ne puštamo ljubav odnosno Boga u svoju dušu.
- Konačno, čovek i narodi bitijno jesu entiteti i čuvari sopstvenog pamćenja; njihova fenomenologija počiva na sećanju; ono je važno i važeće je radi opstanka, istorijskih činjenica, predanja, kulture življenja, umetnosti opstanka, itd. Konačno, jedan narod kakav je naš Srpski, narod Božji koji je i formiran jevanđelski, vidimo kako sve do danas prašta svima koji su ga zaduživali u svemu, dakle i krvlju i u krvi. Uprkos genocidnim i eugeničkim eksperimentima vršenim nad njim, on opet ne zlopamti, nego ište mir sa svima. On pritom zadržava, i treba da zadrži legitimno pravo na sećanje kao na metod sopstvenog opstanka i samosvesti. Hvala Bogu te Srpski narod ne zlopamti, niti ima šićardžijski odnos prema žrtvama koje su mu razni drugi i drugačiji od njega ljudi i zajednice stvarali i dodavali, da ne kažemo iznalazili - kaže episkop.
On je svima poručio da budu trezveni i odvažni kako bi očuvali svoju porodicu i podsetio ljude da ne pomeraju materinske i otačke granice.
- Najpre treba da se formiraju kao deca, a zatim da neometano odrastaju. Porodicu da sačinjavaju otac, majka i dete, odnosno deca! Niko da ne sledi put Sodomljana i Gomorana, već svako da čini bogougodno delo, makar ono, ljudski gledano, bilo nedovoljno. Dok hrišćanski gledano, Gospod dodaje svoje blagoslove, silu i dobra da bi se dopunili naši nedostaci. Naš narod je to ovako sagledao i opisao: "Onaj koji je dao usta, daće i kašiku", ili ložicu - naveo je on.
On je prokomentarisao i poruku kojom čestitamo Božić: "Mir Božiji, Hristos se rodi" i naveo da nam ona poručuje da sačuvamo mir u sebi.
- Slažem se da nas Božićni pozdrav "upućuje na mir koji treba prvo da sačuvamo u sebi, da bismo mogli da ga ostvarimo sa braćom, prirodom i okruženjem". Mir je plod podviga koji kao vrlinu treba steći, zatim sačuvati i prenositi; a on je Hristov, blagodatni mir u kojem zajedničimo svi: braća, priroda, okruženje; zašto ne i naši geni, etos, eros, logosi, susedi...? Zato bi moja molitvena i ljudska želja i molba bile da ne dižemo ruku na sebe i jedni na druge, nego da se zdravimo i mirbožujemo - kaže episkop David.
Episkop kruševački dotakao se i teme Kosova i Metohije i rekao da je zahvalan Gospodu što je deo srpskog naroda.
- Ne mogu da postavim sebe u format celog jednog naroda kakav je srpski! Daleko bilo, ali mogu da se osećam kao član njegovog tela ili korpusa, i da kažem da mi je čast i da sam radostan što mu pripadam! Razume se, ne svojom zaslugom nego po Božjem daru. Sigurno bih blagodario Bogu i radi pripadnosti nekom drugom narodu, jer bih i tada uživao u daru postojanja. Zapravo, čovek je svečovek i svi drugi narodi su mu bliski. Кada o tome razmišljaju Hrišćani, pa još Pravoslavni, oni tada znaju i osećaju da su članovi Hristovog Tela. U kontekstu Pravoslavne Crkve, njeni članovi su zaista jedno u Hristu, a narodne nijanse i razlike ne bi trebalo da dovode u krizu našu sabornost. S druge, neočekivane strane, ne bi trebalo zanemarivati i ukidati nacionalnu raznovrsnost čovečanstva; neka žive i cvetaju narodi u svome pozvanju, vremenu i statusu, i neka svi oni na svojim jezicima slave i hvale čudesno i veličanstveno ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Sada svi mi gledamo stvari kao u ogledalu, a o vaskrsenju i potom, gledaćemo ih onakvima kakve one jesu i kakve će biti. Da se ne udaljavam od teme, svi mi potomci slavnih i svetih predaka naših, ugledajmo se na njih jer su dostojni Boga i ugledanja! Sa njima smo srasli i sa njima ćemo opstati, pa i Drugi Dolazak Hristov dočekati. Zašto ne bismo, pobogu - rekao je on.
- Što se Kosova i Metohije tiče, na tom stravičnom megdanu treba izdržati do kraja, jer je tu mnogo muke prošlo, a malo ostalo! Zato ne trgovati njime nizašta na svetu! Dao bih za pravo jednom junaku i heroju naših dana kosovsko-metohijskoga etosa i kalibra koji je rekao: "Ako pristanemo da nam uzmu Кosovo, nestaćemo sa lica zemlje". Ovaj čovek je u ovom izričaju svakako imao na umu i Metohiju, jer su Kosovo i Metohija nerazdvojni - dodao je episkop.
On je rekao da su gubici koje je SPC podnela ove godine teški, ali da na upokojenje patrijarha Irineja treba gledati sa druge strane.
- Gledajmo na njihov odlazak i "gubitak za SPC" u dimenzijama njihovog posveživotnog podviga izgradnje živog Hristovog Tela, pa će nam biti lakše. Ako nam je stalo do ugledanja na njih, ugledajmo se tada na ono što je kod njih bilo najbolje, pa će biti rašta - naveo je on.