Ispovesti heroja prve linije odbrane nakon 21 godine agresije na Srbiju: Gde je nestalo "IZVINITE, BILA JE TO GREŠKA"

Godine prolaze, zločini ne smeju da se zaborave, poručuje general Vladimir Lazarević, koji je pre 21 godinu u vreme NATO agresije na SRJ bio na čelu Prištinskog korpusa, koji je podneo i najveće žrtve na braniku otadžbine.

Tog 24. marta 1999. u 19 sati iz NATO vojne baze Avijano u Italiji poleteli su prvi bombarderi i ubrzo zasuli bombama Srbiju i Crnu Goru. Prve rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53, kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. Samo nekoliko minuta kasnije su pogođeni vojni ciljevi u Prištini.

Ne skrivajući emocije, general Lazarević prisetio se za naš list trenutka kada su odjeknule prve detonacije.

- Živo se sećam kao da je juče bilo kad su počele da padaju prve bombe. I danas tvrdim da je to bila agresija bez presedana u istoriji ratovanja po postavljenim ciljevima i ispoljenoj brutalnosti NATO alijanse - kaže general Lazarević.

Nažalost, kako ističe, ni 21 godinu kasnije niko od tih zločinaca ne samo da nije odgovarao za to što su učinili, nego nisu našli za shodno ni da kažu srpskom narodu: "Izvinite, bila je to greška."

- U trenutku kad je počelo bombardovanje nije bilo straha, niti sam to video na licima saboraca. Za nas iz Prištinskog korpusa i 1998. godina je bila ratna, jer smo branili državnu granicu od terorista iz Albanije i Makedonije. Nismo se uplašili, postojala je samo odlučnost da branimo svoju zemlju po svaku cenu - ističe general.

DECA ŽRTVE NATO BOMBI

Milica Rakić (3) 17. april 1999, Batajnica

Bojana Tošović (1) 11. april 1999, Merdare

Marko Simić (2) 31. maj 1999, Novi Pazar

Stefan (8) i Dajana (5) Pavlović 27. maj 1999, Ralja

Branimir Stanijanović (6) 12. april 1999, Aleksinac

Sanja Milenković (15) 30. maj 1999, Varvarin

U trenutku kad su prve bombe počele da padaju general-major Božidar Delić bio je na svom položaju u Prizrenu kao komandant 549. mehanizovane brigade Vojske Jugoslavije.

- Dan pre toga u Prištini smo dobili zadatke i kad su prve dve rakete pogodile kasarnu u Prizrenu, znali smo da rat počinje i da više nema povratka. Moral vojske bio je na izuzetnom nivou jer smo znali koga i šta branimo - priseća se Delić i ističe da, vojnički gledano, mi rat nismo izgubili.

- Kumanovski sporazum jeste bio nužan jer je trebalo zaustaviti rat. S vojničke tačke gledišta mi smo svoj zadatak ispunili jer nijedan strani vojnik nije čizmom stao na našu teritoriju. Time smo obezbedili našoj strani jaču i bolju pregovaračku poziciju. Ipak, ne mogu da ne primetim da je Kumanovski sporazum na neki način bio i podvala. Mi smo ispoštovali sve što se od nas tražilo, a druga strana je ispunjavala samo ono što hoće.

- Mi smo bili potpuno spremni za kopnenu invaziju i odbranu svakog pedlja naše zemlje. Ipak, samo potpisivanje Kumanovskog sporazuma, koji, iskreno, meni do danas nije jasan, bilo je i određeno olakšanje jer smo sačuvali živote svojih vojnika - rekao je general Ljubiša Diković, bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije koji je u vreme bombardovanja bio komandant 37. motorizovane brigade.

Na pitanje ko su, prema njegovom mišljenju, najveći heroji rata iz 1999. general Lazarević u dahu kaže da su to svi vojnici Prištinskog korpusa i Treće armije, koji su hrabro i vojnički branili svoju zemlju.

- Klanjam se senima svih poginulih ratnika Prištinskog korpusa, a stradalo je njih 605. Odajem priznanje svim svojim saborcima koji su herojski, junački, na bajonet branili ne samo Kosovo već celu Srbiju. Ja retko kad izdvajam nekog posebno, ali moram da istaknem zasluge granične jedinice Prištinskog korpusa, koju su uglavnom činili vojnici na odsluženju redovnog vojnog roka - ističe general Lazarević.

- Moja želja je da se mrtvi ne zaborave, a živi ratnici poštuju i da se iz pamćenja našeg naroda nikada ne izbriše zločin koji nam je tada učinjen. Ko može da oprosti, neka oprosti, ali da ne sme da se zaboravi - dodao je general Lazar.

Zoltan Dani, pukovnik protivvazdušne odbrane Vojske Jugoslavije, komandovao je 3. divizionom 250. raketne brigade PVO. Američku vojnu industriju zavio je u crno 27. marta 1999, kada je njegova jedinica oborila nevidljivi F-117 u ataru sremskog sela Buđanovci.

Pukovnik Milenko Pavlović, komandant 204. lovačkog puka, poginuo je 4. maja iznad Valjeva u borbi sa NATO lovcima. Izvukao mlađeg kolegu pilota iz kokpita miga-29 koji se spremao da poleti sa aerodroma Batajnica uz reči: "Majku vam dečju, nećete vi da ginete, ja ću!"

Potpukovnik Života Đurić, pilot i komandant 241. lovačko-bombarderske eskadrile RV VJ, poginuo je 25. marta 1999. Nije želeo živ da padne u ruke albanskim teroristima, već se zajedno sa avionom obrušio na neprijatelja.

Heroji sa Košara - 108 poginulih pripadnika Vojske Jugoslavije, koji su životom branili državnu granicu od albanskih snaga tokom NATO agresije. Bitka na Košarama postala je simbol hrabrosti i odlučnosti u odbrani otadžbine i naroda.

Grdelička klisura - Drugog dana Vaskrsa 12. aprila 1999. raketiran je putnički voz koji je prelazio preko železničkog mosta na Južnoj Moravi u Grdeličkoj klisuri. Pronađeno je devet leševa i još četiri dela ljudskog tela, a mnogi se vode kao nestali, tako da tačan broj stradalih nije poznat

RTS - Zgrada RTS bombardovana je 23. aprila 1999. Život je izgubilo 16 radnika ove medijske kuće, dok je još 16 povređeno

Niš pijaca - NATO avioni zasuli su kasetnim bombama (oko 100 do 150 bombi po kontejneru) niški aerodrom 7. maja 1999, ali su bombe pale u grad, između ostalog, i na pijacu. Poginulo je 15 civila, a ranjeno je još 19 osoba

Aleksinac - pola grada je sravnjeno sa zemljom, između ostalog, stambene zgrade, bolnice, privredni objekti. Poginulo je 14 civila, a više od 50 je povređeno

Bolnica "Dragiša Mišović" - NATO je raketirao odeljenje za neurologiju pri KBC "Dr Dragiša Mišović" 20. maja 1999. Poginula su tri pacijenta u šok-sobi, a povređeno je nekoliko medicinskih radnika. U tom trenutku bila su u toku i četiri porođaja, pa su lakše povređene dve trudnice, a bebe evakuisane u druge bolnice

Napad na kolonu albanskih izbeglica - NATO avijacija zasula je bombama oko 1.000 albanskih izbeglica na putu Đakovica-Dečani, 14. aprila 1999. godine. Kasnije su tvrdili da su od traktora mislili da su tenkovi. U četiri odvojena napada ubila je oko 70, a ranila 35 civila