Исповести хероја прве линије одбране након 21 године агресије на Србију: Где је нестало "ИЗВИНИТЕ, БИЛА ЈЕ ТО ГРЕШКА"

Године пролазе, злочини не смеју да се забораве, поручује генерал Владимир Лазаревић, који је пре 21 годину у време НАТО агресије на СРЈ био на челу Приштинског корпуса, који је поднео и највеће жртве на бранику отаџбине.

Тог 24. марта 1999. у 19 сати из НАТО војне базе Авијано у Италији полетели су први бомбардери и убрзо засули бомбама Србију и Црну Гору. Прве ракете пале су на касарну у Прокупљу у 19.53, када је страдао први војник ВЈ Бобан Недељковић. Само неколико минута касније су погођени војни циљеви у Приштини.

Не скривајући емоције, генерал Лазаревић присетио се за наш лист тренутка када су одјекнуле прве детонације.

- Живо се сећам као да је јуче било кад су почеле да падају прве бомбе. И данас тврдим да је то била агресија без преседана у историји ратовања по постављеним циљевима и испољеној бруталности НАТО алијансе - каже генерал Лазаревић.

Нажалост, како истиче, ни 21 годину касније нико од тих злочинаца не само да није одговарао за то што су учинили, него нису нашли за сходно ни да кажу српском народу: "Извините, била је то грешка."

- У тренутку кад је почело бомбардовање није било страха, нити сам то видео на лицима сабораца. За нас из Приштинског корпуса и 1998. година је била ратна, јер смо бранили државну границу од терориста из Албаније и Македоније. Нисмо се уплашили, постојала је само одлучност да бранимо своју земљу по сваку цену - истиче генерал.

ДЕЦА ЖРТВЕ НАТО БОМБИ

Милица Ракић (3) 17. април 1999, Батајница

Бојана Тошовић (1) 11. април 1999, Мердаре

Марко Симић (2) 31. мај 1999, Нови Пазар

Стефан (8) и Дајана (5) Павловић 27. мај 1999, Раља

Бранимир Станијановић (6) 12. април 1999, Алексинац

Сања Миленковић (15) 30. мај 1999, Варварин

У тренутку кад су прве бомбе почеле да падају генерал-мајор Божидар Делић био је на свом положају у Призрену као командант 549. механизоване бригаде Војске Југославије.

- Дан пре тога у Приштини смо добили задатке и кад су прве две ракете погодиле касарну у Призрену, знали смо да рат почиње и да више нема повратка. Морал војске био је на изузетном нивоу јер смо знали кога и шта бранимо - присећа се Делић и истиче да, војнички гледано, ми рат нисмо изгубили.

- Кумановски споразум јесте био нужан јер је требало зауставити рат. С војничке тачке гледишта ми смо свој задатак испунили јер ниједан страни војник није чизмом стао на нашу територију. Тиме смо обезбедили нашој страни јачу и бољу преговарачку позицију. Ипак, не могу да не приметим да је Кумановски споразум на неки начин био и подвала. Ми смо испоштовали све што се од нас тражило, а друга страна је испуњавала само оно што хоће.

- Ми смо били потпуно спремни за копнену инвазију и одбрану сваког педља наше земље. Ипак, само потписивање Кумановског споразума, који, искрено, мени до данас није јасан, било је и одређено олакшање јер смо сачували животе својих војника - рекао је генерал Љубиша Диковић, бивши начелник Генералштаба Војске Србије који је у време бомбардовања био командант 37. моторизоване бригаде.

На питање ко су, према његовом мишљењу, највећи хероји рата из 1999. генерал Лазаревић у даху каже да су то сви војници Приштинског корпуса и Треће армије, који су храбро и војнички бранили своју земљу.

- Клањам се сенима свих погинулих ратника Приштинског корпуса, а страдало је њих 605. Одајем признање свим својим саборцима који су херојски, јуначки, на бајонет бранили не само Косово већ целу Србију. Ја ретко кад издвајам неког посебно, али морам да истакнем заслуге граничне јединице Приштинског корпуса, коју су углавном чинили војници на одслужењу редовног војног рока - истиче генерал Лазаревић.

- Моја жеља је да се мртви не забораве, а живи ратници поштују и да се из памћења нашег народа никада не избрише злочин који нам је тада учињен. Ко може да опрости, нека опрости, али да не сме да се заборави - додао је генерал Лазар.

Золтан Дани, пуковник противваздушне одбране Војске Југославије, командовао је 3. дивизионом 250. ракетне бригаде ПВО. Америчку војну индустрију завио је у црно 27. марта 1999, када је његова јединица оборила невидљиви Ф-117 у атару сремског села Буђановци.

Пуковник Миленко Павловић, командант 204. ловачког пука, погинуо је 4. маја изнад Ваљева у борби са НАТО ловцима. Извукао млађег колегу пилота из кокпита мига-29 који се спремао да полети са аеродрома Батајница уз речи: "Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!"

Потпуковник Живота Ђурић, пилот и командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле РВ ВЈ, погинуо је 25. марта 1999. Није желео жив да падне у руке албанским терористима, већ се заједно са авионом обрушио на непријатеља.

Хероји са Кошара - 108 погинулих припадника Војске Југославије, који су животом бранили државну границу од албанских снага током НАТО агресије. Битка на Кошарама постала је симбол храбрости и одлучности у одбрани отаџбине и народа.

Грделичка клисура - Другог дана Васкрса 12. априла 1999. ракетиран је путнички воз који је прелазио преко железничког моста на Јужној Морави у Грделичкој клисури. Пронађено је девет лешева и још четири дела људског тела, а многи се воде као нестали, тако да тачан број страдалих није познат

РТС - Зграда РТС бомбардована је 23. априла 1999. Живот је изгубило 16 радника ове медијске куће, док је још 16 повређено

Ниш пијаца - НАТО авиони засули су касетним бомбама (око 100 до 150 бомби по контејнеру) нишки аеродром 7. маја 1999, али су бомбе пале у град, између осталог, и на пијацу. Погинуло је 15 цивила, а рањено је још 19 особа

Алексинац - пола града је сравњено са земљом, између осталог, стамбене зграде, болнице, привредни објекти. Погинуло је 14 цивила, а више од 50 је повређено

Болница "Драгиша Мишовић" - НАТО је ракетирао одељење за неурологију при КБЦ "Др Драгиша Мишовић" 20. маја 1999. Погинула су три пацијента у шок-соби, а повређено је неколико медицинских радника. У том тренутку била су у току и четири порођаја, па су лакше повређене две труднице, а бебе евакуисане у друге болнице

Напад на колону албанских избеглица - НАТО авијација засула је бомбама око 1.000 албанских избеглица на путу Ђаковица-Дечани, 14. априла 1999. године. Касније су тврдили да су од трактора мислили да су тенкови. У четири одвојена напада убила је око 70, а ранила 35 цивила