Lekar otkrio kako izgleda poslednji trenutak u procesu eutanazije: "To što pacijent vidi moje lice kao poslednje, podseća me na težinu te uloge"

Mondo donosi ispovest lekara koji u Holandiji sprovodi eutanaziju. Odlomci potiču iz knjige "Smrt im (ne) prija. Razgovori sa granice između svetova", u originalnom nazivu "Ze śmiercią im (nie) do twarzy".

• Koji uslovi moraju da budu ispunjeni da bi pacijent mogao da zatraži eutanaziju u Holandiji?

To je zakonom precizno definisan proces koji obuhvata nekoliko ključnih koraka. Pacijent mora dobrovoljno, promišljeno i svesno da izrazi svoju volju. Da bi eutanazija bila moguća, pacijent mora biti punoletan ili, u određenim slučajevima, maloletan, ali sposoban da svesno da pristanak. Zatim lekar procenjuje da li je patnja pacijenta nepodnošljiva i da li ne postoji način da se ublaži drugim metodama. Neophodna je i konsultacija sa nezavisnim drugim lekarom, koji potvrđuje dijagnozu i opravdanost odluke. Proces uključuje i višestruko potvrđivanje volje pacijenta, kao i razgovor o alternativama, poput palijativne nege.

• Kako porodice reaguju na odluku o eutanaziji? Kako se nosite s njihovim emocijama?

Reakcije su različite. Često vidim mešavinu tuge i olakšanja, posebno kada bliski razumeju koliko njihova voljena osoba pati. Trudim se da vodim otvorene razgovore kako bi se porodica osećala uključeno, ali uvek imam na umu da odluka pripada isključivo pacijentu. Pružam podršku, objašnjavam proceduru i odgovaram na pitanja, uz uveravanje da je sve u skladu sa zakonom i etikom.

• Da li ste nekada odbili da izvršite eutanaziju?

Da, takve situacije postoje. Odbio sam kada sam procenio da pacijent ne ispunjava sve kriterijume, na primer, kada je patnja mogla da bude ublažena drugim načinima lečenja ili kada je odluka delovala impulsivno. Tada upućujem pacijenta na dodatne konsultacije ili druge oblike pomoći.

• Kako pacijenti reaguju na odbijanje?

Reakcije su različite. Neki razumeju, zbog čega mi je važno da detaljno objasnim razloge. Ako postoji i najmanja sumnja da odluka nije doneta potpuno svesno, proces se zaustavlja. Ipak, odbijanje može duboko da pogodi pacijenta. Može da izazove frustraciju, razočaranje, pa i bes. Razumem to, jer njihova situacija je već izuzetno teška. Zato uvek ostajem dostupan za razgovor i podršku, kako bismo pronašli druga rešenja poput palijativne nege, psihološke pomoći ili daljih medicinskih konsultacija.

Najteže su situacije kada pacijent oseća da je izgubio poslednju nadu. Tada je važno da ne ostane sam. Odbijanje ne sme da znači kraj brige i podrške. Ključ je u iskrenosti i empatiji, kako bi pacijent znao da je njegova patnja prepoznata, a odluka doneta iz odgovornosti, ne iz nedostatka volje da se pomogne.

• Kako izgleda razgovor sa pacijentom koji traži eutanaziju?

To je veoma delikatan proces. Pitam šta ga je dovelo do te odluke i da li je upoznat sa svim alternativama. Pokušavam da razumem njegovu perspektivu, to je ključno. Važno je i da se uverim da odluka nije rezultat spoljnog pritiska. Razgovaramo i o podršci porodice, kao i o očekivanjima od samog procesa. Ništa ne sme biti iznenađenje.

• Najteže iskustvo?

Sećam se pacijenta sa uznapredovalom demencijom. Ranije je dao saglasnost za eutanaziju, ali kasnije više nije mogao jasno da komunicira. Odluka je zahtevala duboko promišljanje i konsultacije, kako bih bio siguran da poštujem njegovu volju.

• Kako ovaj posao utiče na vaš pogled na život i smrt?

Naučio sam da smrt može biti kraj patnje, ali i prirodan deo života. Shvatio sam koliko je važno poštovati autonomiju pacijenta. Zbog toga više cenim svaki trenutak života.

• Da li pacijenti nekad promene odluku u poslednjem trenutku?

Retko, ali dešava se. Tada se procedura odmah prekida. Njihova odluka je za mene neprikosnovena. Takvi trenuci zahtevaju mnogo razumevanja i podrške. Ponekad se pojavi nova nada, kroz odnose sa bližnjima ili želju da se pokuša još neka terapija. Nekada je pacijentu jednostavno potrebno više vremena. Ne tražim objašnjenja, to je njihovo pravo.

Uvek naglašavam da mogu da promene odluku u bilo kom trenutku. Kada se to desi, nudim dodatne razgovore i podršku. Ponekad upravo takve situacije otvore novu perspektivu i kvalitet života.

• Zašto ostajete anonimni?

Da bih zaštitio privatnost pacijenata, njihovih porodica i svoju. Eutanazija je tema koja izaziva jake reakcije i kontroverze. Anonimnost omogućava da se fokus zadrži na suštini, bez ličnih posledica i pogrešnih interpretacija.

• Kako ljudi reaguju kada saznaju čime se bavite?

Reakcije su podeljene, od zahvalnosti i poštovanja do nerazumevanja i kritike. Objašnjavam da je to odluka pacijenta, a moj zadatak da obezbedim zakonit i etičan proces.

• Postoji li rizik zloupotrebe?

Zbog toga je procedura u Holandiji stroga. Proverava se da li odluka dolazi bez pritiska, uključuje se drugi lekar, a pacijent više puta potvrđuje svoju volju. Cilj je da se isključe sve mogućnosti manipulacije.

• Šta je sa mladim pacijentima, posebno sa depresijom?

To su posebno teške odluke. Uvek se prvo pruža intenzivna psihološka i psihijatrijska pomoć. Eutanazija dolazi u obzir tek kada je patnja trajna i neizdrživa, bez nade za izlečenje.

• A šta ako medicina uskoro pronađe lek?

To je jedno od najtežih pitanja. Trudim se da iscrpim sve mogućnosti lečenja pre donošenja odluke. Medicina napreduje, ali odluka o eutanaziji donosi se tek kada drugih opcija nema.

• Kako je gledati smrti u oči?

To je iskustvo koje ne može u potpunosti da se opiše. Mešavina poniznosti, odgovornosti i svesti da učestvujem u jednom od najvažnijih trenutaka u životu druge osobe - njenom odlasku. Možda zvuči paradoksalno, ali ne osećam se kao smrt. Više se osećam neko ko pomaže da se pređe granica, možda kao saputnik na najtežem putovanju.

To što pacijent vidi moje lice kao poslednje, podseća me na težinu te uloge. Svaki gest i reč tada imaju posebnu težinu. Trudim se da ti trenuci budu mirni i dostojanstveni. Bez osude, sa punom pažnjom usmerenom na čoveka.

Ta svest ume da optereti, ali i podseća koliko je život dragocen. U tim trenucima imam osećaj da sam deo nečega što prevazilazi medicinu, dodir same suštine života i smrti. Možda je zato lekar koji sprovodi eutanaziju neka vrsta mosta - između patnje i mira, života i smrti.

Izvor: Srbija Danas/Mondo