OVAKO SE PONAŠAJU OSOBE KOJE ŽELE DA SE UBIJU: Prepoznajte problem na vreme
Samoubistvo ili suidid je aktivni ili pasivni autodestruktivni čin u kojem čovek svesno i namerno oduzima sebi život, zbog različitih motiva.
U autodestruktivna ponašanja se, osim samoubistva, ubrajaju i pokušaj samoubistva, planiranje ili samo razmišljanje o samoubistvu i sve vrste samoozleđivanja. Samoubistvo je jedan od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen, polnih, rasnih, kulturoloških, vrednosnih, vremenskih i uzrasnih granica.
- Nažalost, tužan je povod.O samoubistvu govorimo samo kada se desi neki slučaj pa mediji to pompezno prate. Nažalost, u poslednjih par nedelja imali smo par slučajeva samoubistav i mladih. Samoubistvo nije samo psihijatrijski problem, već celokupno društveni - kaže Irena Popović, psiholog.
"JOŠ UVEK POVRAĆAM" Jeziva ispovest žene iz Beograda - dok je jela bombone među zube joj se zaglavio NOKAT
Autentični objekti iz vremena "Nečiste krvi" i danas postoje u OVOM gradu! Evo šta su Turci dobacivali kada su prolazili pored njih
MANASTIR TUMANE OBJAVIO PRETUŽNE VESTI: Vernici u suzama - preminula monahinja Darija (93)
- Stope samoubistava se mere na godinu dana na 100.000 stanovnika. Naša zemlkja je negde u evropskom proseku. Iznosi imeđu 15 i 17 na 100.000 stanovnika na godinu dana. To nije nimalo mala brojka. U SAD su brojke veće, kao i na severu Evrope - u Mađarskoj, koja prednjači.
Mnoge osobe reaguju suicidalnim idejama u kriznim situacijama, a da mogu proći godine da ih ne ostvare, ili koriste suicidalne intencije da bi izazvale pažnju okoline. Ipak, na svaku suicidalnu težnju treba na vreme obratiti pažnju. Prevencija suicida zauzima važno mesto u medicinskim i socijalnim uslugama.
- Kako bi se u širem žargonu reklo, ne postoji profil samoubice. To može da se desi bilo kome, u nekim životnim okolnostima, koje su negativne za oređenu osobu i koje su se u određenom trenutku skupile na određenom mestu. Više od polovine ljudi koji su pokušali da se samoubiju su ljudi koji nikada ranije nisu bili psihijatrijski lečeni. Druga polovina ima anamnezu lečenja od depresivnih bolesti, bolesti zavisnosti, a na trećem mestu su ozbiljnije duševne bolesti. Sa osobama koje imaju anamnezu porodica zna kako da se ponaša. Međutim, šta raditi sa osobama koje nemaju anamnezu. Mnogo je bitno da članovi porodice to prepoznaju. Da se obrati pažnja kada ljudi izgube posao, bračnog partnera, neko drugo lišavanje takođe. Kada dospeju na neki sudski proces, sve ono što mi zovemo krizne situacije - osoba se povlači u sebe, ne komunicira na uobičajen način, ali retko ko otvoreo priča o tome. Zabeležava se i da ljudi koji se odlučuju na ovako nešto ipak spominju i otvaraju se - kaže doktorka Irena Popović.