VELIKO ENERGETSKO PRESLAGIVANJE EVROPE: Gde je tu Balkan?

Događaji u međunarodnim energetskim odnosima dobili su ubrzanje koje je sve teže ispratiti. Pre samo nekoliko godina Južni tok je delovao kao siguran projekat, od interesa svima koji u njemu učestvuju, a partnerstvo EU i Rusije u sferi energetike i ekonomije kao realna perspektiva razvoja geostrateških odnosa u Evroaziji. Međutim, suprotstavljeni interesi dve strane u domino efektu Arapskog proleća i ukrajinskoj krizi utrli su put geopolitičkom pregrupisavanju i uspostavljanju do tada nezamislivih sfera isprepletenosti interesa.

Svet se u međuvremenu izmenio do neprepoznatljivosti. Broj izbeglih i interno raseljenih lica je najveći od Drugog svetskog rata, a geopolitika, problemi u snabdevanju energentima, terorizam i neuspele države potiskuju ekonomski razvoj i prosperitet sa mesta centralnih tema.

Proksi sukobi protiv energetskih interesa

Energetski koridori nastali su u jeku Hladnog rata, i to je najbolji primer kako ekonomski interesi u pogodnim istorijskim momentima mogu da prevaziđu tradicionalne geostrateške animozitete. Međutim, danas je transatlantsko partnerstvo, umesto saradnjom u sferi ekonomije, oživelo kroz ekonomske i političke sankcije Ruskoj Federaciji zbog neslaganja sa politikom koju Kremlj vodi prema Ukrajini.

ZIMA DOLAZI: Zbog Ukrajine postoji rizik da će celoj Evropi biti hladno

Situacija se na globalnom i regionalnom nivou neprestano zaoštrava, a eksponencijalan rast nestabilnosti odražava se i na energetski sektor. Političko poigravanje cenama nafte i predstojeći pregovori pod okriljem OPEK u Alžiru nameću eksponencijalni rast značaja prirodnog gasa i njegovih transportnih koridora za budućnost ekonomije.

POLJACI NA TANKOM LEDU: Partneri pronalaze druge načine za "SEVERNI TOK 2"

Prateći opšti geopolitički trend, na energetskom bojnom polju odvijaju se dva paralelna procesa koji će, u zavisnosti od stepena njihove uspešnosti, dramatično izmeniti geostrateške odnose na planeti. Sa jedne strane, to je pokušaj da se preko Turske uspostavi gasni koridor koji bi rešio pitanje snabdevanja Turske i još nekih država juga Evrope, i – što je još važnije – kako bi utro put zamrznutom Južnom toku.

POZNATI EKONOMISTA: Neoliberalizam je na samrti

Sa druge strane, atlantizam čitavim dijapazonom sredstava koja im stoje na raspolaganju udara na evropsko-ruske interese, pučem u Turskoj, građanskim ratom u Ukrajini, odlukama poljskih ekonomskih institucija, destabilizacijom Makedonije, nasilnim uvođenjem Crne Gore u NATO i mnogim drugim. Iako je ulog ogroman, a atlantizam ne preza ni od čega kako bi ubedio evropske države da je američki interes i njihov interes, Moskva veoma pažljivo bira karte kako ne bi povukla potez zbog koga bi zažalili svi.

Ruski asimetrični odgovor

Činjenica je da Evropa nema alternative ruskom gasu, jer potrebe potrošača i industrije razvijene „stare Evrope” ni izbliza ne zadovoljava njihova eksploatacija i proizvodnja "plavog goriva". Sa druge strane, ni Rusija se ne nalazi u zavidnoj poziciji. Višedecenijske potvrđene rezerve prirodnog gasa ovoj supersili malo znače ukoliko ne postoje tržišta na koje bi one bile efikasno i jeftino plasirane.

Rusija još uvek nije stvorila razvijenu mrežu gasovoda prema centralnoazijskim i dalekoistočnim tržištima u razvoju, kojima bi u dovoljnoj meri diversifikovala potrošače svog gasa i samim tim sebi osigurala lagodniju pregovaračku poziciju u nadigravanju sa atlantistima. Obostrana zavisnost dovodi do neophodnosti postojanja kakvih-takvih političkih odnosa, pa saradnja u energetici između Rusije i EU predstavlja nužno zlo za obe strane.

SAUDIJSKI STRUČNJAK TVRDI: Era nafte NIJE GOTOVA!

Međutim, Kremlj je definisao 2019. godinu kao vremenski okvir posle koga će prestati neophodnost postojanja gasnih transportnih koridora preko Ukrajine. Od Narandžaste revolucije, preko gasne krize početkom 2009. godine do građanskog rata, Ukrajina se pokazala kao krajnje nepouzdan partner za transport "plavog goriva" prema potrošačima u Evropi.

POLJSKI FARMERI MOLE: Ukinite SANCKIJE RUSIJI!

Zbog toga Kremlj užurbano radi na razvoju dve ključne komponente svoje ekonomske strategije – izgradnji gasovoda ka Zapadnoj Evropi koji zaobilaze Ukrajinu i, sa druge strane, gasovoda koji umanjuju zavisnost ruskog budžeta od zapadnih tržišta, odnosno magistralnih pravaca koji će voditi pre svega u Kinu, a zatim i u ostale države Srednje i Istočne Azije.

Ruska preorijentacija na azijska energetska tržišta neće biti potpuna, jer Kremlj time gubi ogromna zapadnoevropska tržišta. Međutim, ona će učiniti da se izvoz gasa diversifikuje i smanji zavisnost od kolebljivih evropskih partnera pod pritiskom sa druge strane Atlantika. Takođe, time će biti postignuto ono mnogo važnije – stvaranje ekonomske osnove za povezivanje na evroazijskom nivou saradnje. Zbog tog razloga različite procese koji se odvijaju paralelno sa tinjajućom energetskom krizom, poput terorizma, treba posmatrati kao faktor aktuelne ili potencijalne destabilizacije EU u svrhu dugoročnog onemogućavanja njenih veza sa Kremljom.

KRVAVA BITKA ZA SIRIJU: Iz OVIH razloga je 400.000 ljudi moralo da umre!

Ono što je za nas važno je da, ukoliko Evropa popusti pod američkim pritiskom, a Rusi se u većoj meri orijentišu na Daleki istok, Balkan ostaje u ozbiljnom energetskom procepu. Međutim, tu se i dalje u značajnoj meri pita Nemačka.

Energetika i nemački pohod na istok

Najmoćnija ekonomska sila Evrope i dalje vodi glavnu reč kada su severni gasni koridori u pitanju. Gasovod Severni tok, koji su poljski državni zvaničnici zlokobno nazvali "gasovod Ribentrop-Molotov" prelazi u narednu fazu uprkos strahovitim otporima Vašingtona i njegovih satelita. Ova geoekonomska zamisao Kremlja će očuvati svoj kontinuitet kroz "Severni tok 2", koji bi trebao da bude završen do 2019. godine, tačno do roka kada ističe ugovor Moskve sa Kijevom o transportu gasa preko ukrajinske teritorije.

BAJDEN ZNA BOLJE OD EVROPLJANA: Severni tok je loš za vas!

Tada će 55 milijardi dodatnih kubnih metara gasa poteći ka zainteresovanim zapadnoevropskim potrošačima. Iako u nedvosmislenom interesu moćne ekonomske sile kakva je Nemačka, američki potpredsednik Bajden je u službenoj poseti Stokholmu izjavio da "Severni tok 2 nije u interesu Evrope", između redova pritom upozorivši zvanični Stokholm da se drži dalje od bilo kakvih aranžmana iza kojih stoji dirigentska palica Kremlja.

Sa druge strane, poklapaju se interesi Vašingtona, EU i Nemačke, kao njene najmoćnije članice, da Južne Slovene i relativno siromašni Mediteran ostave bez jeftinog pristupa energentima i strateških projekata u infrastrukturnoj sferi koji su izvan njihovog neposrednog interesa.

SANKCIJE SAMO NA PAPIRU: Evo zašto ruska ekonomija raste iz dana u dan

To se čini najpre sabotažom Južnog toka pritiscima na Bugarsku a zatim i najblaže rečeno sumnjivom ulogom zapadnih sila u pokušaju vojnog udara u Turskoj. Ako se pritom ima u vidu da je nakon sloma pučista i pokajničke posete Erdogana Sankt Petersburgu jedna od glavnih tema na dnevnom redu bilo odmrzavanje projekta gasovoda Turski tok, ne treba biti previše pametan pa zaključiti jedan od osnovnih motiva za strano mešanje u unutrašnja pitanja Turske.

Nemci u tome vide novi "Drang nach Osten2, ovaj put nešto sofistikovanijim metodama, dok SAD to pozdravljaju u kontekstu obuzdavanja neminovnog jačanja ruskog geostrateškog uticaja u Južnoj Evropi, makar u energetskoj sferi. Institucije poput poljske antimonopolske komisije su u ovom slučaju samo podizvođači radova, dok Brisel, kako to obično biva, ćuti i odrađuje administrativni deo posla. Pitanja poput onog kako je gasovod Severni tok u interesu EU i u skladu sa Trećim energetskim paketom, dok Južni tok to nije, trebalo bi ostaviti politički naivnijima.

ZLOGLASNI MILIJARDER SOROŠ: Kladim se na KRAH NJUJORŠKE BERZE!

Balkanski energetski gambit

Neizbežna posledica ovakvog razvoja situacije je korišćenje energenata kao geopolitičkog oružja, a Balkan je zbog svoje geostrateške pozicije, prirodnih bogatstava i etno-religijske raznolikosti, po pravilu, u epicentru globalne podele karata. Balkanske zemlje nisu proizvođači značajnijih količina energenata, ali u transportnom smislu predstavljaju važan geostrateški prostor.

Budućnost Balkana na energetskoj mapi Evrope je u aktuelnom trenutku veoma teško predvideti. Iz sučeljavanja američkog jastreba i ruskog medveda u Ukrajini, rešenja sirijske krize, kao i iz definisanja daljih odnosa Rusije i Turske, zavisiće i perspektiva Balkana kada su energenti i njihovi transportni koridori u pitanju. Alternativa snabdevanju zemalja Zapadnog Balkana tečnim gasom morskim putem ne čini se kao realna opcija, zbog visokih cena takvog vida snabdevanja i količina koje je neophodno isporučiti kako bi se zadovoljile potrebe privrede i stanovništva. U tom kontekstu je spominjana mogućnost izgradnje gasnog terminala na hrvatskom ostrvu Krk, gde bi se dopremao tečni gas koji bi obezbeđivali SAD i njihovi saveznici.

OVO SE NEĆE DOPASTI AMERIKANCIMA: RUSIJA i TURSKA napuštaju DOLAR u međusobnim plaćanjima!

Preko Balkana je predviđen prelazak Turskog ili Južnog toka, ili čak oba ukoliko se stvore geopolitički uslovi za tako nešto. Međutim, propašću projekta Nabuko, kao i trajnom stavljanju ad acta katarskog gasovoda, koji bi vodio preko projektovane postasadovske Sirije, stavljaju ova dva gasovoda na direktnu metu Vašingtona i njihovih regionalnih satelita. Pored toga, zamrznuti ukrajinski konflikt je verovatno definitivno u istoriju poslao sistem gasovoda Družba, koji preko Ukrajinske evropsku ekonomiju održavaju u životu.

BUGARI SE PREDOMISLILI: Moguće obnavljanje JUŽNOG TOKA!

Imajući u vidu da pronalaženje značajnijih alternativnih izvora snabdevanja energentima za zemlje Balkana nije realna opcija na kratak i srednji rok, a da se situacija na globalnom nivou dramatično zaoštrava, jasno je da je energetska budućnost našeg regiona na klimavim nogama. Ona presudno zavisi od krajnjeg ishoda geopolitičke utakmice večitih rivala na evroazijskom prostoru.

Korišćenje energetskih koridora kao ubojitog spoljnopolitičkog oružja sigurno će ostati konstanta Kremlja u suprotstavljanju atlantističkim planovima, dok će Vašington težiti da svim sredstvima pronađe altetrnativu ruskim cevovodima i na taj način otrgne Evropu iz energetskog a posledično i geopolitičkog zagrljaja Moskve. Od energetskog odmeravanja snaga u Evropi umnogome će zavisiti da li će ona pristupiti čvršćim vezama sa svojim transatlantskim parnterima, ili će pojedine njene članice, u skladu sa sopstvenim interesima, potražiti neka nova partnerstva na Istoku, i time utrti put konačnom kraju EU kakvu danas poznajemo. U evropskom energetskom ratu deblji kraj bi mogle da izvuku države Balkana ukoliko se u naredne četiri godine ne pronađe model za zadovoljenje energetskih potreba regiona, uz očuvanje teškom mukom stečene relativne geopolitičke stabilnosti.