Telo Srbina pronađeno u stanu u Stokholmu nakon skoro četiri godine: Slučaj koji je sve šokirao dobio neočekivani obrt, pojavio se jedan muškarac sa nesvakidašnjom namerom

U malom stanu u srcu Stokholma, 2019. godine, pronađen je Branislav Tešanović (78), Srbin koji je pre više od pola veka napustio domovinu u potrazi za boljim životom. Kada su policajci konačno ušli u njegov stan, shvatili su da je Branislav bio mrtav tačno tri godine, osam meseci i osam dana.

Mediji su ga nazvali - najusamljenijim čovekom u Švedskoj. Sahranjen je tiho, bez porodice, bez prijatelja, bez ijedne duše koja bi za njim zaplakala.

A onda je za njegovu sudbinu čuo Dragan Laban, Srbin iz Berana koji već godinama živi u Švedskoj.

Čovek koji ga nikada nije upoznao - ali je odlučio da mu podigne nadgrobni spomenik i organizuje opelo. Jer, kako kaže: "Niko ne zaslužuje da umre sam. Niko."

- Najstrašnije što može da se desi čoveku jeste da ostane sam. I da tako, sam, i umre... I onda se pitaš - gde si bio, šta si radio ceo život, kad nikog nema pored tebe - kaže sa uzdahom Dragan, koji prvi put za srpske medije priča o slučaju koji je svojevremeno uznemirio celu Švedsku.

Neprimećena smrt

Branislav Tešanović u Švedsku je stigao šezdesetih godina prošlog veka i tu dugo radio kao metalostrugar.

Bio je deo zajednice iz bivše Jugoslavije, igrao je šah, bio je u srpskom fudbalskom timu, ali je nekako izgubio kontakt i s polusestrom i sa svim ljudima s kojima se viđao u Stokholmu.

Njegove komšije kažu da je bio uvek pristojno obučen, ljubazan, fin stariji čovek, često sa šeširom na glavi i u odelu.

Kada je policija ušla u njegov stan, tamo je i dalje gorelo svetlo. Radio je svirao. Sve je bilo onako kako je ostavio - kao da će se svakog časa vratiti.

Švedski automatizovani sistem plaćanja računa održavao je privid da je Branislav živ. Računi su se plaćali sami, dugova nije bilo. I tako je telo usamljenog čoveka ostalo neotkriveno skoro četiri godine.

Njegov slučaj potresao je čitavu zemlju i otvorio bolno pitanje: šta se to desilo s našim svetom? Zašto smo sve udaljeniji jedni od drugih?

- Kada sam čuo za Tešanovića, 2022. godine, bilo mi je muka. Kao da sam ga poznavao. Kao da sam video sebe od pre mnogo godina.

Dragan zna šta znači usamljenost. Osetio ju je do kostiju kad je 1996. napustio Srbiju i otišao u Grčku da radi.

- Bio sam sam, gladan, bez para, nisam znao jezik. Kao da si na pustom ostrvu. Osećao sam se kao da ne postojim. I zato sam, kad sam čuo za njega, osetio dužnost da nešto uradim. Nije imao nikoga. Nikog da mu zapali sveću. To me zabolelo. -

Više nije sam

Dragan je kontaktirao s Branislavljevom polusestrom u Obrenovcu. Povezao je porodicu, obezbedio sredstva i organizovao parastos.

- Parastos smo održali 25. septembra 2022. Došli su unuci njegove polusestre, predstavnici Ambasade Srbije, Srpske pravoslavne crkve, udruženje "Sveti Georgije" iz Švedske i čak i dvojica mladića iz pogrebnog društva koji su ga prvobitno sahranili. Tog dana, Branislav više nije bio sam.

Od tada, kad god dolazi u Stokholm, Dragan svraća na groblje.

Sedne pored groba, porazgovara s Branislavom, u tišini koja sada više nije prazna.

- Nažalost, otuđenost nije samo švedski problem. To je bolest modernog sveta. Nekad smo brinuli o roditeljima, komšijama, rodbini. Danas jedva i o sebi. Vladika Atanasije je rekao: "Ljubav je kada ja brinem o tebi." To je suština. Kad bi svi makar malo više brinuli jedni o drugima - svet bi bio neuporedivo lepše mesto - zaključio je Dragan.

Ko je Dragan Laban

Dragan Laban nije slučajno bio taj koji nije mogao da pusti da Branislav padne u zaborav. Njegov život je mozaik borbe, gladi, rada - i duboke ljubavi prema čoveku.

Kada su ratovi devedesetih razneli sve pred sobom, otišao je u Grčku, sa 300 maraka u džepu. Spavao je po šupama, danima gladovao, radio najteže poslove. Ruke su mu bile krvave od motike kojom je kopao grčke voćnjake. A onda se sreća okrenula.

Nakon godinu dana u Grčkoj počeo je da radi u jednom restoranu, a onda se 2001. seli u Švedsku, gde je prvo radio u firmi za reciklažu, a onda 2003. otvorio sopstvenu. Danas ima više biznisa - ali nikada nije zaboravio reči svog dede Dobrašina: "Čovek vredi onoliko koliko može da pomogne drugome."

Izvor: Srbija Danas/Kurir