Akvarijum na Ušću izazvao blokade i vandalizam - da li su protiv projekta ili razvoja? (FOTO/VIDEO)
Blokaderima ponovo smeta razvoj Beograda.
Ovog puta okupili su se na Ušću, na prostoru predviđenom za izgradnju Beogradskog akvarijuma, gde su rušili zaštitnu ogradu, cepali plakate sa prikazima projekta i poručivali da gradnju neće dozvoliti. Bez čekanja, bez dodatne rasprave, bez pokušaja da se argumentima ospori ono što im smeta. Odgovor je bio fizičko sprečavanje radova, a sve to pod sloganom "odbrane parka". Ali pre nego što se bilo šta proglasi devastacijom, postoji elementarno pitanje koje se ne može zaobići: da li oni uopšte znaju protiv čega protestuju?
Da li su videli projekat koji predviđa ukopan objekat, pejzažno integrisan, sa zelenim krovom koji ostaje javna i prohodna površina? Da li su pročitali konkursnu dokumentaciju i urbanističko rešenje? Ili je sama činjenica da se nešto planira i gradi dovoljna da se unapred proglasi neprihvatljivim?
Postavljanje zaštitnih ograda
Na licu mesta bio je i Željko Čabarkapa, direktor firme koja izvodi radove, koji je detaljno objasnio zbog čega su postavljene zaštitne ograde koje su se našle na meti blokadera.
Kako je naveo, ograđivanje gradilišta nije nikakva "tajna operacija", već elementarna bezbednosna procedura koja se primenjuje svuda u svetu.
- Praksa je uobičajena da se postavljaju ograde i to je praksa u čitavom svetu. Radim već 37 godina širom sveta i svuda se ograđuju mesta gde se izvode radovi kako bi se sprečili nesrećni slučajevi, ulazak dece i građana na gradilište. Nemam nikakav problem da se legitimišem i kažem šta radim, jer ne radim ništa ilegalno. Postoji dosta negativnih informacija o projektu i nije tačno da će doći do betonizacije. Mi ćemo raditi prema projektu i posadićemo dodatnih 190 stabala - poručio je Čabarkapa.
U jednom trenutku, izjavu je ometao odbornik u Skupštini opštine Novi Beograd, dobacujući da će se "seći drveće". Direktor je te tvrdnje argumentovano demantovao, ističući da projekat predviđa precizno definisane mere zaštite postojećeg zelenila, kao i dodatnu sadnju, čime se bilans zelenih površina ne smanjuje, već unapređuje.
Ono što se namerno prećutkuje jeste da Beogradski akvarijum nije nastao preko noći niti iza zatvorenih vrata. Reč je o prvonagrađenom rešenju sa urbanističko-arhitektonskog konkursa koji je raspisalo Društvo arhitekata Beograda. Projekat potpisuje biro Mitarh, predvođen emeritus profesorom Branislavom Mitrovićem, jednim od najreferentnijih imena domaće arhitektonske scene. Postoji konkurs, postoji stručni žiri, postoji planska dokumentacija i javna procedura. Ako se ni takav proces ne priznaje kao legitiman okvir za razvoj grada, onda je opravdano zapitati se: šta se tačno priznaje? Da li je jedini prihvatljiv model odlučivanja onaj koji se sprovodi blokadom, divljaštvom, rušenjem i pritiskom na ulici?
Mit o "betoniranju" Ušća
Narativ o "betoniranju Ušća" postao je centralni slogan protesta, ali se taj slogan, ironično, raspada čim se uporedi sa samim projektom. Beogradski akvarijum nije planiran kao nadzemni, dominantni objekat koji zauzima i zatvara park, već kao ukopana struktura koja prati konfiguraciju terena. Umesto da prekine zelenu površinu, projekat predviđa da njen kontinuitet bude očuvan, čak i funkcionalno unapređen.
Krov objekta nije zamišljen kao betonska ploča, već kao produžetak parka: zelena površina sa stazama, mobilijarom i javnim sadržajem. Vizura takozvanog “zelenog tepiha” od Brankovog mosta do hotela Jugoslavija ostaje sačuvana. Park ne nestaje, ne pretvara se u građevinsku parcelu, ne ograđuje se trajno, već dobija novu, integrisanu funkciju. Ako je to “betoniranje”, onda se postavlja pitanje: šta tačno podrazumevamo pod tim pojmom?
Svaka urbana intervencija podrazumeva određeni građevinski zahvat. Ali izjednačavati ukopan, pejzažno integrisan objekat sa devastacijom prostora znači ili ne razumeti projekat ili svesno zanemariti njegov koncept. Da li je realno tvrditi da park nestaje, kada se planira da njegova površina ostane zelena i javno dostupna? Da li je korektno govoriti o uništavanju prostora, ako se arhitektonsko rešenje zasniva upravo na ideji minimalne vizuelne intervencije?
Ako se svaka gradnja unapred nazove “betonom”, bez obzira na njen obim, formu i namenu, onda rasprava više nije o ovom projektu. Onda je rasprava o principu da u Srbiji ništa nikada ne sme da se gradi bez obzira na sadržaj, kvalitet i javni interes. Što je već ideološka pozicija I jeftino političarenje, a ne validan I urbanistički argument.
Evropske prestonice bez mora imaju akvarijume
Posebno je indikativan argument koji se najčešće provlači kroz komentare da Beograd nema more i zato mu ne treba akvarijum ili da citiramo “eminentnog online stručnjaka”: “Da li je vama palo na pamet da pravite akvarijum u jednom kontinentalnom gradu koji nema nikakve veze sa morem?”. Međutim, ovaj argument potpuno pada u vodu kada se pogleda bilo koja evropska prestonica.
Na prvi pogled komentar možda zvuči duhovito, ali suštinski otkriva površnost rasprave. Akvarijumi nisu produžetak obale, već obrazovne i turističke institucije koje funkcionišu u potpuno kontrolisanim uslovima, nezavisno od geografije. Budimpešta nema more, pa ima akvarijum. Beč nema more, pa ima akvarijum. Berlin nema more, pa ima akvarijum. Da li su ti gradovi pogrešili ili su jednostavno shvatili da savremeni urbani sadržaji ne zavise od izlaska na obalu? Ako je kriterijum za postojanje akvarijuma posedovanje mora, onda bi polovina Evrope morala da zatvori svoje edukativne centre.
U Beču, u samom centru grada, nalazi se Haus des Meeres, akvarijum smešten u nekadašnjoj protivavionskoj kuli iz Drugog svetskog rata. Danas je to jedna od najposećenijih atrakcija austrijske prestonice. Godišnje privlači stotine hiljada posetilaca, porodice sa decom, turiste, školske ekskurzije. Nije na moru. Nije na obali okeana. Nalazi se u srcu kontinentalne Evrope i funkcioniše kao spoj nauke, edukacije i turizma.
U Berlinu, u centru grada, godinama je postojao Aquadom & Sea Life kompleks, dok Sea Life Berlin i dalje funkcioniše kao deo turističke ponude grada. Berlin, grad bez izlaza na more, koristi akvarijum kao deo svoje kulturne i turističke infrastrukture. Poseta akvarijumima je deo standardne turističke rute, uz muzeje i istorijske znamenitosti.
U Budimpešti se nalazi Tropicarium, jedan od najvećih akvarijuma u regionu, sa tropskim ekosistemima, morskim tunelima i edukativnim programima. I Budimpešta je kontinentalni grad. I ona nema more. Pa ipak, Tropicarium je redovna stanica turista i važan deo gradske ponude.
Akvarijum kao turistička i obrazovna investicija
Dakle, akvarijum nije simbol “primorskog luksuza”, već savremeni edukativno-turistički sadržaj koji gradovima donosi posetu, prihod i reputaciju. Ako Beč, Berlin i Budimpešta ne dovode u pitanje logiku postojanja akvarijuma bez mora, postavlja se pitanje: zašto bi Beograd bio izuzetak?
Zašto bi Beograd odustao od sadržaja koji drugim gradovima donosi posetu, prihod i međunarodnu vidljivost? Studenti blokaderi bi kao budući predstavnici akademske zajednice trebalo da znaju da akvarijum nije samo objekat. On generiše zapošljavanje, saradnju sa obrazovnim institucijama, programe za decu i škole, naučne i ekološke projekte. Turizam danas nije samo razgledanje istorijskih spomenika, već je iskustvo, edukacija i sadržaj za različite ciljne grupe. Ako Beograd želi da zadrži turiste duže od jednog dana i da razvija porodični i edukativni turizam, onda je logično da ulaže u takve projekte.
Odbaciti akvarijum bez analize njegovog ekonomskog i obrazovnog potencijala znači svesno ignorisati širu sliku razvoja grada. Da li je zaista racionalno odbiti projekat koji može da proširi turističku ponudu, otvori nova radna mesta i podigne kvalitet javnih sadržaja samo zato što podrazumeva plansku gradnju u okviru jasno definisanog urbanističkog koncepta? Ili je lakše ostati u poziciji permanentnog otpora, bez odgovora na pitanje šta je alternativa i kakav razvoj Beograd zapravo želi?
Beograd između razvoja i blokade
Ako je cilj očuvanje parka, onda se raspravlja o tome: koliki je otisak, kako se štite stabla, kako se uređuje krov kao zelena površina, kako se čuva vizura, kako se organizuje javni prostor. Umesto toga, dobili smo rušenje ograde i cepanje prikaza rešenja. I tu dolazimo do ključne dileme: da li blokaderi žele unapređenje projekata ili žele da spreče svaki projekat?
Ovo nije test da li je neko "za" ili "protiv" akvarijuma. Ovo je test da li grad može da funkcioniše kroz pravila, konkurs, struku i javnu debatu ili će se odluke donositi ulicom, blokadama i ultimatumima. Jer ako ni projekat koji je ukopan, pejzažno integrisan i projektovan tako da očuva zelenu površinu ne može da prođe bez blokade, onda pitanje više nije da li je akvarijum dobar ili loš. Pitanje je da li je u Beogradu uopšte dozvoljeno graditi išta što menja postojeće stanje. A grad koji odustane od svake promene je odustao i od razvoja.
