Акваријум на Ушћу изазвао блокаде и вандализам - да ли су против пројекта или развоја? (ФОТО/ВИДЕО)

Овог пута окупили су се на Ушћу, на простору предвиђеном за изградњу Београдског акваријума, где су рушили заштитну ограду, цепали плакате са приказима пројекта и поручивали да градњу неће дозволити. Без чекања, без додатне расправе, без покушаја да се аргументима оспори оно што им смета. Одговор је био физичко спречавање радова, а све то под слоганом "одбране парка". Али пре него што се било шта прогласи девастацијом, постоји елементарно питање које се не може заобићи: да ли они уопште знају против чега протестују?

Да ли су видели пројекат који предвиђа укопан објекат, пејзажно интегрисан, са зеленим кровом који остаје јавна и проходна површина? Да ли су прочитали конкурсну документацију и урбанистичко решење? Или је сама чињеница да се нешто планира и гради довољна да се унапред прогласи неприхватљивим?

Оно што се намерно прећуткује јесте да Београдски акваријум није настао преко ноћи нити иза затворених врата. Реч је о првонаграђеном решењу са урбанистичко-архитектонског конкурса који је расписало Друштво архитеката Београда. Пројекат потписује биро Митарх, предвођен емеритус професором Браниславом Митровићем, једним од најреферентнијих имена домаће архитектонске сцене. Постоји конкурс, постоји стручни жири, постоји планска документација и јавна процедура. Ако се ни такав процес не признаје као легитиман оквир за развој града, онда је оправдано запитати се: шта се тачно признаје? Да ли је једини прихватљив модел одлучивања онај који се спроводи блокадом, дивљаштвом, рушењем и притиском на улици?

Мит о "бетонирању" Ушћа

Наратив о "бетонирању Ушћа" постао је централни слоган протеста, али се тај слоган, иронично, распада чим се упореди са самим пројектом. Београдски акваријум није планиран као надземни, доминантни објекат који заузима и затвара парк, већ као укопана структура која прати конфигурацију терена. Уместо да прекине зелену површину, пројекат предвиђа да њен континуитет буде очуван, чак и функционално унапређен.

Кров објекта није замишљен као бетонска плоча, већ као продужетак парка: зелена површина са стазама, мобилијаром и јавним садржајем. Визура такозваног “зеленог тепиха” од Бранковог моста до хотела Југославија остаје сачувана. Парк не нестаје, не претвара се у грађевинску парцелу, не ограђује се трајно, већ добија нову, интегрисану функцију. Ако је то “бетонирање”, онда се поставља питање: шта тачно подразумевамо под тим појмом?

Свака урбана интервенција подразумева одређени грађевински захват. Али изједначавати укопан, пејзажно интегрисан објекат са девастацијом простора значи или не разумети пројекат или свесно занемарити његов концепт. Да ли је реално тврдити да парк нестаје, када се планира да његова површина остане зелена и јавно доступна? Да ли је коректно говорити о уништавању простора, ако се архитектонско решење заснива управо на идеји минималне визуелне интервенције?

Ако се свака градња унапред назове “бетоном”, без обзира на њен обим, форму и намену, онда расправа више није о овом пројекту. Онда је расправа о принципу да у Србији ништа никада не сме да се гради без обзира на садржај, квалитет и јавни интерес. Што је већ идеолошка позиција И јефтино политичарење, а не валидан И урбанистички аргумент.

Европске престонице без мора имају акваријуме

Посебно је индикативан аргумент који се најчешће провлачи кроз коментаре да Београд нема море и зато му не треба акваријум или да цитирамо “еминентног online стручњака”: “Да ли је вама пало на памет да правите акваријум у једном континенталном граду који нема никакве везе са морем?”. Међутим, овај аргумент потпуно пада у воду када се погледа било која европска престоница.

На први поглед коментар можда звучи духовито, али суштински открива површност расправе. Акваријуми нису продужетак обале, већ образовне и туристичке институције које функционишу у потпуно контролисаним условима, независно од географије. Будимпешта нема море, па има акваријум. Беч нема море, па има акваријум. Берлин нема море, па има акваријум. Да ли су ти градови погрешили или су једноставно схватили да савремени урбани садржаји не зависе од изласка на обалу? Ако је критеријум за постојање акваријума поседовање мора, онда би половина Европе морала да затвори своје едукативне центре.

У Бечу, у самом центру града, налази се Хаус дес Меерес, акваријум смештен у некадашњој противавионској кули из Другог светског рата. Данас је то једна од најпосећенијих атракција аустријске престонице. Годишње привлачи стотине хиљада посетилаца, породице са децом, туристе, школске екскурзије. Није на мору. Није на обали океана. Налази се у срцу континенталне Европе и функционише као спој науке, едукације и туризма.

У Берлину, у центру града, годинама је постојао Aquadom & Сеа Лифе комплекс, док Сеа Лифе Берлин и даље функционише као део туристичке понуде града. Берлин, град без излаза на море, користи акваријум као део своје културне и туристичке инфраструктуре. Посета акваријумима је део стандардне туристичке руте, уз музеје и историјске знаменитости.

У Будимпешти се налази Тропицариум, један од највећих акваријума у региону, са тропским екосистемима, морским тунелима и едукативним програмима. И Будимпешта је континентални град. И она нема море. Па ипак, Тропицариум је редовна станица туриста и важан део градске понуде.

Акваријум као туристичка и образовна инвестиција

Дакле, акваријум није симбол “приморског луксуза”, већ савремени едукативно-туристички садржај који градовима доноси посету, приход и репутацију. Ако Беч, Берлин и Будимпешта не доводе у питање логику постојања акваријума без мора, поставља се питање: зашто би Београд био изузетак?

Зашто би Београд одустао од садржаја који другим градовима доноси посету, приход и међународну видљивост? Студенти блокадери би као будући представници академске заједнице требало да знају да акваријум није само објекат. Он генерише запошљавање, сарадњу са образовним институцијама, програме за децу и школе, научне и еколошке пројекте. Туризам данас није само разгледање историјских споменика, већ је искуство, едукација и садржај за различите циљне групе. Ако Београд жели да задржи туристе дуже од једног дана и да развија породични и едукативни туризам, онда је логично да улаже у такве пројекте.

Одбацити акваријум без анализе његовог економског и образовног потенцијала значи свесно игнорисати ширу слику развоја града. Да ли је заиста рационално одбити пројекат који може да прошири туристичку понуду, отвори нова радна места и подигне квалитет јавних садржаја само зато што подразумева планску градњу у оквиру јасно дефинисаног урбанистичког концепта? Или је лакше остати у позицији перманентног отпора, без одговора на питање шта је алтернатива и какав развој Београд заправо жели?

Београд између развоја и блокаде

Ако је циљ очување парка, онда се расправља о томе: колики је отисак, како се штите стабла, како се уређује кров као зелена површина, како се чува визура, како се организује јавни простор. Уместо тога, добили смо рушење ограде и цепање приказа решења. И ту долазимо до кључне дилеме: да ли блокадери желе унапређење пројеката или желе да спрече сваки пројекат?

Ово није тест да ли је неко "за" или "против" акваријума. Ово је тест да ли град може да функционише кроз правила, конкурс, струку и јавну дебату или ће се одлуке доносити улицом, блокадама и ултиматумима. Јер ако ни пројекат који је укопан, пејзажно интегрисан и пројектован тако да очува зелену површину не може да прође без блокаде, онда питање више није да ли је акваријум добар или лош. Питање је да ли је у Београду уопште дозвољено градити ишта што мења постојеће стање. А град који одустане од сваке промене је одустао и од развоја.