Bitnije im tuđe dvorište: Hrvati pozivaju studente na proteste podrške kolegama iz Srbije
Hrvatske studentske organizacije pozvale su svoje kolege na skup solidarnosti sa kolegama u Srbiji.
Klub studenata Fakulteta političkih znanosti i Studentski zbor Filozofskog fakulteta u Zagrebu pozvali su putem mejla sve kolege da se pridruže skupu podrške studentskim blokadama i protestima u Srbiji.
Skup je najavljen za 1. februar na Evropskom trgu u Zagrebu i simbolično će početi, kako su naveli - u 11.52.
Dok studenti sa Fakulteta političkih nauka i Filozofskog fakulteta u Zagrebu pozivaju na "skup solidarnosti s kolegama u Srbiji", koji će biti održan 1. februara, kada se i očekuje protest u Novom Sadu, nameće se ozbiljno pitanje: Zašto se toliko gledaju tuđa dvorišta, a sopstveni problemi, prošlost i trenutni zločini potpuno zanemaruju?
Zašto studenti u Hrvatskoj, koji navodno pozivaju na solidarnost i borbu za ljudska prava u Srbiji, nisu osudili nedavni napad u zagrebačkoj školi, kada je jedno dete preminulo, uz mnogo ranjene dece i učiteljice? Zašto se o tom strašnom događaju ne raspravlja u javnosti na način na koji zaslužuje, dok se istovremeno poziva na proteste u drugoj zemlji, odnosno solidariše se sa dešavanjima u tuđem dvorištu? Da li je to znak da su neki problemi važniji od drugih, ili možda da su emocije selektivne?
I to nije sve. Zašto se u Hrvatskoj ne osuđuju neki od najstrašnijih događaja iz prošlosti, poput stravičnog zločina u Jasenovcu, gde je kroz istoriju ubijeno i mučeno na hiljade ljudi? Zašto nema javnih izvinjenja ili barem priznanja za proterivanje Srba iz Hrvatske, za razaranja njihovih domova, za nestanak njihovih porodica? Zar nisu zločini počinjeni na tlu Hrvatske previše važni da bi se jednostavno zaboravili ili prećutali, dok se solidarizujete sa tuđim borbama?
I dok se na protestima u Srbiji traži pravda, zašto studenti u Hrvatskoj ne traže pravdu za svoje sugrađane i žrtve vlastitih zločina? Zašto se borba za ljudska prava u Srbiji postavlja kao nešto mnogo važnije od suočavanja s mračnom prošlošću vlastite zemlje? Da li je moguće da se jednostavno gleda preko ramena i ignoriše odgovornost za zločine koji su počinjeni na teritoriji Hrvatske?
Prećutkivanje zločina i neizgovaranje istine u sopstvenoj zemlji daje signal da solidarnost nije univerzalna, već je usmerena na selektivno prepoznavanje nepravde.
Samim tim, postavljamo i jasno pitanje, zbog čega je tuđe dvorište bitnije?
