Mina OVK usmrtila sedam mladih vojnika: Sećanje na Igora Pavlovića

U životu ali i u smrti ova dva mladića bilo je mnogo sličnosti. Obojica su bili jedini muški potomci u porodici i njihovom smrću i njihova porodična loza osuđena je na umiranje. Iza stradalih mladića ostala je po jedna sestra. Da teši nesrećne roditelje. Obojicu je smrt zadesila u policijskoj uniformi, na Kosovu, u proleće 1999. godine. Poginuli su na skoro identičan način – vozilo u kojem su putovali (obojica nazad, na karoseriji) naišlo je na minu. Na putu kojim su prethodnih dana već prolazili. I sa Zoranom i sa Igorom u smrt je otišlo po šest njihovih ratnih drugova. Kod obojice je smrt nastupila od povreda glave. Sahranjeni su u istom groblju, nedaleko jedan od drugoga.

Igor Pavlović rođen je 24. jula 1979. godine, u porodilištu bolnice ''Stefan Visoki'' u obližnjoj Smederevskoj Palanci. Tri godine posle rođenja njegove jedine sestre Sanje. Igorov otac Zoran bio je radnik na železnici, sve do 1990. godine, kad je otpušten s posla kao tehnološki višak. Majka Zlata, inače rodom sa Kosova, zaposlena je u velikoplanjanskom Domu zdravlja. Bila je čistačica, a posle smrti sina prebačena je u vešeraj, na lakše radno mesto.

Igor je upućen u Podgoricu, u 52. bataljon vojne policije. Zbog situacije na Kosovu, gde se zbog pobune Šiptara uveliko ratovalo, na obuci je proveo samo dva meseca i dvadeset dana, umesto pola godine koliko je predviđeno. Iz Crne Gore njegova jedinica prebačena je u garnizon u Nišu. Tu su ostali samo desetak dana, posle čega su upućeni u rat, na Šar planinu, na tromeđu između naše zemlje, Albanije i Makedonije. Sledeće odredište njegove jedinice, nakon što je šiptarska pobuna ugušena, bila je Priština.

Poslednji put Igor je kući dolazio 28. januara 1999. godine. Mada je od pretpostavljenih starešina dobio vikend odsustvo, zbog velikih snežnih padavina koje su počele u vreme njegovog dolaska u Veliku Planu on je kod kuće ostao pet dana. Nekoliko puta posle toga roditeljima se javljao telefonom. Bili su to kratki, strahom od prisluškivanja od strane neprijatelja ograničeni razgovori, iz kojih su njegovi ukućani saznavali tek toliko da je dobro i da je zadovoljan hrabrošću i drugarstvom koje njegovi drugovi pokazuju u ratu protiv američkih i zapadnoevropskih agresora i njihove šiptarske pešadije. Zadnji put razgovarali su 20. maja 1999. godine, jedanaest dana pre njegove pogibije.

– Zvao je iz Gračanice kod Prištine, od neke Srbiji lojalne muslimanske porodice – seća se majka Zlata. – Prvo je pitao da li su dušmani bombardovali Planu i šta su pogodili. Hrabrio nas je da se ne plašimo. Najviše se interesovao za svog sestrića Bobana – da li je prohodao i progovorio. Hteo je da se čuje i sa sestrom, ali ona nije bila tu. Pola sata ranije izašla je sa mužem, ne bi li negde kupila cigarete. Još mi je rekao da se zbog aviona često premeštaju sa jednog na drugo mesto i da povremeno imaju borbe sa razbijenim grupama terorista. Molila sam ga da se čuva i da ne žuri da nam se javlja, ako se zbog toga izlaže opasnosti. Bože moj, nisam ni pomislila da ga više neću čuti.

O događajima kobnog 31. maja Pavlovići znaju toliko da je njihov jedini sin, sa šestoricom drugova iz 52. bataljona, iz baze koja se nalazila negde na širem području Prištine, u svanuće krenuo na teren, u vozilu ''pincgauer''. Sa njim su bili Nikola (Dragića) Perišić, rođen 1978. godine u Nišu, koji je upravljao vozilom, Boris (Zlate) Nikolić (1978) iz Zemuna, na mjestu suvozača, Jovan (Žive) Lazić (1978), takođe iz Zemuna, Ranko (Puniše) Vuković (1978) iz Bijelog Polja, Mališa (Ljubiše) Đorđević (1979) iz Knjaževca i još jedan vojnik, čije ime nisam uspeo da saznam.

Imali su zadatak da obiđu raketni sistem, koji se nalazio na nekoliko kilometara udaljenom položaju. Na putu od sela Komorane kod Prištine prema selu Orlate točak ''pincgauera'' nagazio je na protivtenkovsku minu. Jutro ispunjeno gustom maglom prolomilo se od silovite eksplozije.

Kada su, nekoliko časova kasnije, njihovi saborci stigli na mesto nesreće u životu su zatekli samo vozača Perišića. Nažalost, i on je tri dana kasnije na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu podlegao povredama.

– Prvog juna uveče pred našom kućom zaustavilo se nekoliko vozila, iz kojih je izašlo više od deset ljudi – seća se Zoran Pavlović. – Među njima bio je major Bojčovski iz garnizona u Smederevskoj Palanci, sa četiri vojnika, lekarska ekipa, ljudi iz planjanske Opštine... Znao sam da mi je sin samo ranjen da ih ne bi toliko došlo. Ujutro sam otišao po svoje dete u Beograd. Našao sam ga u mrtvačnici na VMA. Imao je samo jednu ranu, na vrhu glave. I mnogo ogrebotina po licu. I tako, umesto, kao što sam dvadeset godina sanjao i sa radošću očekivao, u njegove svatove, moj jedini sin i ja smo trećeg juna krenuli prema groblju, na njegovu sahranu. Da je bar Bog dao da sam ja bio u sanduku a on pored sanduka.

Dve godine kasnije Pavloviće je zadesila još jedna tragedija. Igorov sestrić Boban poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Dečačić počiva u groblju pored svog ujaka.