KAKO PREPOZNATI VEŠTICU I POSLATI JE U PAKAO?! Metode mučenja hiljada nevinih žena od Srednjeg do 18. veka LEDE KRV U ŽILAMA!
Nije samo Srednji vek bio mračno doba za žene, tako je bilo i pre i posle njega
Prema narodnom verovanju, veštice su bile žene koje su se svojim nadnaravnim moćima služile kako bi, iz čiste zlobe, naudile ljudima, životinjama i biljkama. U pomahnitaloj mašti neobrazovanih i praznovernih, bile bi okrivljene za nedaće u rasponu od pomora stoke do epidemija kuge, a neretko su, ni krive ni dužne, završavale na lomačama. Ovo su neke zanimljivosti o vešticama koje možda niste znali.
Kako da UŠTEDITE PRI KUPOVINI GORIVA vrhunskog kvaliteta? Potreban vam je samo PAMETNI TELEFON, a možete da dobijete i BONUS OD 500 DINARA!
UKRAJINA POČINILA ZLOČINE PROTIV ČOVEČNOSTI U DONBASU: Svakog dana stižu zastrašujući dokazi o svirepim likvidacijama!
ALBANCI UPALI U AMERIKU, DRAMA NA GRANICI: Sada zadaju Bajdenu glavobolju, eto tako je bilo Srbima na Kosovu
1. Premda je prva asocijacija na progone veštica srednji vek, ova praksa započela je još u antičkom Rimu, a stroge kazne za veštičarenje spominju se i u Bibliji. Zanimljivo, najviše navodnih "đavoljih saradnica" na lomačama je završilo tokom ranog novog veka – gotovo pedeset hiljada! Ono po čemu srednji vek ima primat jesu maštovite metode kojima se iznuđivalo priznanje optuženih za šurovanje s nečistim silama, o čemu govori i zloglasni "Malleus Malleficarum", priručnik za lov i kažnjavanje veštica.
2. Ugarski kralj Koloman 1100. je zabranio progone veštica, otpisujući njihovo postojanje kao praznoverje. Tek u četrnaestom veku, papa Jovan XXII dao je dopuštenje za lov na veštice, a ova praksa je u zapadnoj i srednjoj Evropi potrajala sve do druge polovine osamnaestog veka.
3. Prema srednjovekovnom nemačkom verovanju, veštica je žena rođena u posteljici, i to nakon što se uda. Pretvara se u životinju – najčešće crnu mačku ili pticu – pa napada usnule pravednike. Može se provući čak i kroz ključaonicu, a omiljene žrtve su joj nevina dečica, koju rado guši ili gneči. Nekrštena deca ili crvenokose osobe takođe su smatrane izglednim kandidatima za pretvaranje u vešticu. U ruralnim krajevima Engleske, bilo je rašireno praznoverje da teleća jetra, u koju je zabodeno nekoliko igala, deluje kao moćan amulet protiv veštičjih uroka, posebno onih koji su bačeni zbog zavisti.
4. Verovalo se da veštice danju žive kao obične žene, dok se noću mažu posebnom mašću pa na metli lete na sastanke s "kolegicama", koji se održavaju na raskrsnicama, pod krošnjama oraha ili na smetištu, po mogućstvu tokom punog meseca. Mogu se prepoznati, a njihove zle čini poništiti na liturgiji tokom Badnje večeri, uz pomoć krsta, bršljana ili belog luka. Ni srednjovekovna Kina nije bila pošteđena takvih besmislica, s tim da su se idealnom lokacijom za veštičarenje, bacanje zlih čini i slične nečiste aktivnosti smatrale kuće u kojima nema – miševa! Ovi glodari su, naime, smatrani ultimativnom zaštitom od bilo kakve magije.
5. Noć veštica, dan koji se obeležava rezbarenjem bundeva i deljenjem slatkiša deci, većina će povezati s Amerikom, ali zapravo je evropskog porekla. U noći 31. oktobra slavio se, naime, keltski praznik Samhain, koji je označavao kraj žetve i pripremu za dugačko zimsko razdoblje. Verovalo se da u toj noći granica između carstva živih i mrtvih nestaje, a funkcija sveća postavljenih u izrezbarene plodove – ne bundeve nego repe – bila je da se oteraju veštice, demoni i ostale neprijateljski raspoloženi entiteti. Običaj su, sredinom devetnaestog veka, u Sjedinjene Američke Države doneli irski doseljenici, a Amerikanci su repe, koje se u njihovoj domovini nisu toliko sadile, zamenili bundevama.
6. Mandragora je jedna od najstarijih biljaka kojima su se pripisivale čarobne moći. Budući da njen koren izgleda poput nagog čoveka, drevni Egipćani smatrali su je simbolom ljubavi, poklonom vrhovnog boga Ra. U antičkoj Grčkoj, nazivala se Kirkinom biljkom i koristila kao talisman, a Rimljani su je, svesni činjenice da njen koren deluje narkotično, upotrebljavali kao sredstvo za uspavljivanje pri hirurškim zahvatima. U srednjem veku, bilo je rašireno praznoverje da nastaje iz semena obešenog čoveka, pa da vrišti kad se čupa. Takođe se uzimalo kao "naučna činjenica" da veštice znatan deo svojih moći crpe iz završetaka na bazi mandragore, uz prstohvat crne bunike i velebilja.
7. Kad je krompir u šesnaestom veku iz Južne Amerike prenesen u Evropu, narod je ovo povrće gledao prekim okom. Kako su ga botaničari pogrešno proglasili "rođakom" velebilja, halucinogene biljke koja se povezivala s magijskim ritualima, narod ga je počeo povezivati s vešticama i štovanjem đavola. Za pravo su mu dali crkveni autoriteti, nakardanom logikom da krampir, budući da se ne spominje u Bibliji, nije podesan za jelo.
8. Praćeno mržnjom, glupošću i praznoverjem, suđenje vešticama u Salemu između februara 1692. i maja 1693. na optuženičku klupu je dovelo više od dve stotine nevinih ljudi. Njih devetnaestero – četrnaest žena i petorica muškaraca – proglašeno je krivima za veštičarenje, šurovanje s Nečastivim i slične radnje te osuđeno na smrt. Suprotno uvreženom mišljenju, niko od njih nije završio na lomači – većina je obešena.
9. Inkvizicija, crkveno-državni istražni i krivični sud koji je u katoličkim zemljama delovao od trinaestog pa čak do osamnaestog veka, u uhu današnjeg čoveka ima tek jedan prizvuk: mučenje. Valja, međutim, znati da je ova institucija bila znatno kompleksnija. Prve odredbe o organizovanom progonu krivovernika 1184. je doneo papa Lucijan III, a inkviziciju je 1232. formalno uspostavio papa Grgur IX., propisavši stroga pravila postupka i poverivši ih papinim komesarima – inkvizitorima. Okrivljeni, koji se nije javno odrekao nepoželjnog uverenja, bio bi predan svetovnoj vlasti, koja je izvršila presudu. Povod nastanku inkvizicije bila je pojava dualističkih pravaca i drugih jeretičkih grupa, da bi se njena jurisdikcija od sredine trinaestog veka proširila na vračanje, veštičarenje i magijske obrede. Zanimljivo, inkvizitorima je u početku bilo zabranjeno da lično obavljaju telesno mučenje – kao nadzornici, mogli su da daju uputstva svetovnim vlastima i da beleže optuženikova priznanja. Kasnije, kad su za to dobili dozvolu, kao jednu od najefikasnijih naprava za izvlačenje priznanja često su koristili tzv. "veštičji jarac", piramidu na koju su osumnjičene veštice spuštali konopcima sve dok im se šiljak ne bi zabio u vaginu ili anus.
10. Engleski kralj Henri VIII odbacio je drugu ženu, Anu Bolen, zato što nije mogla da mu podari naslednika. Godine 1536. siroticu je lažno optužio za višestruku preljubu, zbog čega je – zajedno sa bratom i nekolicinom navodnih ljubavnika – smaknuta dekapitacijom. I pre formalne optužbe, podmukli monarh počeo je da ocrnjuje kraljicu, tvrdeći da ga je osvojila čaranjem. Kao dokaz u prilog svojoj tezi naveo je činjenicu da je imala šest prstiju na ruci, što se u ono vreme smatralo obeležjem veštica.
11. U šesnaestom veku, u Škotskoj je stvorena jedna od najokrutnijih naprava namenjenih podčinjavanju žena. Veštičja uzda, kako se ova metalna konstrukcija posprdno nazivala, stavljala se na glave prestupnica, najčešće "veštica" koje su drsko odgovarale muževima ili onih koje su rado ogovarale. Imala je trostruku svrhu: ućutkati "goropadnicu", zadati joj strahovitu fizičku bol (nakon višednevnog nošenja nastajala su teška oštećenja tkiva) i javno poniženje (žene koje su hodale okolo s ovakvim brnjicama prolaznici su nesmiljeno vređali, katkad i gađali trulim povrćem). Naprava je išla oko glave, a poseban šiljak gurao se u usta žrtve, stišćući jezik prema dole onemogućavajući joj govor.