"Odsečete jednu glavu, izraste nova" Jedinstven princip u Iranu: Vladari stvorili sistem koji ih održava na vlasti

Podseća se da su u zajedničkim vazdušnim udarima SAD i Izraela stradali vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei i neki vojni komandanti, a oštećena je i ključna infrastruktura.

SAD i Izrael su nagovestili da žele smenu režima i pozvali Irance da sruše vlastitu vladu. Ipak, stručnjaci kažu da je iranski režim svesno izgradio strukturu moći koja je izdrživa i koju je teško srušiti.

Šta objašnjava otpornost iranskog režima i po čemu se razlikuje od drugih zemalja na Bliskom istoku?

Otkako je srušila iransku monarhiju, Islamska Republika je postojano gradila politički sistem osmišljen tako da preživi sve potrese, kažu stručnjaci. To je mešavina strogo kontrolisanih institucija, ideološke indoktrinacije, kohezije elite i razjedinjene opozicije.

- Struktura je nalik hidri: odsečete jednu glavu i odmah izraste nova, kaže Sebastien Busua, bliskoistočni istraživač pri Evropskom geopolitičkom institutu u Belgiji.

Modžtaba Hamnei izabran je 8. marta za njegovog naslednika, manje od dve nedelje nakon što mu je ubijen otac, ajatolah Ali Hamnei. Od njega se naširoko očekuje da nastavi vladavinu čvrstom rukom, poput njegovog oca.

Za razliku od zemalja širom regiona, kao što su Tunis, Egipat i Sirija, gde su lideri bili svrgnuti sa vlasti, stručnjaci smatraju da je Iran bolje mogao da istrpi spoljne potrese zbog ideološki motivisanog bezbednosnog aparata.

Umesto da funkcioniše pod tipičnom diktaturom usredsređenom na jednu osobu, Iran ima „polidiktaturu“ - „savez sledbenika političkog islama i žestokog iranskog nacionalizma“, kaže Bernard Urkad, bivši direktor teheranskog Francuskog instituta za istraživanje u Iranu.

Moć je podeljena na više centara - verska tela, oružane snage i velike delove privrede - zbog čega je mnogo teže srušiti ovakav sistem nego diktaturu sa samo jednim vođom. Drugo telo koje poseduje moć je Savet čuvara, koji može da stavlja veto na zakone i odobrava kandidate za izbore. To dodatno smanjuje šanse da samo jedna frakcija ozbiljno ugrozi državu.

I dok se Iran naširoko smatra autokratijom, on nudi Irancima simboličnu priliku da glasaju na nekim izborima, poput predsedničkih. Međutim, taj proces je strogo kontrolisan. Kandidate odobrava Savet čuvara prema kriterijumima koji obuhvataju vernost Islamskoj Republici. Ako institucije čine skelet režima, snage bezbednosti se naširoko doživljavaju kao mišići.

Islamska revolucionarna garda (IRGC), koja funkcioniše rame uz rame sa redovnom vojskom, često se smatra „kičmom režima“, kaže Urkad. Pored njene vojne uloge, postala je i politički i ekonomski moćna, sa masovnim poslovnim interesima i uticajem preko Basidža, volonterske paravojne organizacije.

Najvažnije od svega, snage bezbednosti su ostale jedinstvene tokom ponovljenih nemira. Busua povezuje lojalnost sa ideologijom.

- Ova kultura mučeništva koju nalazimo među šiitima (sledbenicima jedne od dve grane Islama) i u okviru grupa kao što su Hamas i Hezbolah, maltene se smatra sastavnim delom posla, kaže on.

Iranski zamenik ministra odbrane Reza Talaeinik nedavno je rekao u televizijskom intervjuu da svaki komandant IRGC-a ima imenovane naslednike tri nivoa ispod da bi se osigurao kontinuitet.

Kasra Arabi, šef istraživanja Saveta čuvara pri Ujedinjenima protiv nuklearnog Irana, kaže da je decentralizovana struktura oblikovana na osnovu lekcija naučenih iz poraza iračkih snaga tokom invazije predvođene Amerikom 2003. godine. Ako režim preživi, on veruje da će „'Čuvari' imati još važniju ulogu“.

Velike delove iranske privrede kontrolišu državne organizacije kao što su bonjadi - dobrotvorni trustovi koji su se razvili tako da poseduju hiljade kompanija u svim sektorima privrede. Ove mreže dele poslove i ugovore biračima lojalnim režimu.

Poslovna imperija IRGC-a, u koju spada i konglomerat Katam al Anbia, učvršćuje ovaj poslovni sistem „patronata“.

Iako su zapadne sankcije teško pogodile iransku privredu, ove mreže pomažu da se zaštite najvažniji pripadnici elite i njihov interes za opstanak sistema, tvrde stručnjaci. Sistem je „toliko čvrst da ne viđamo gotovo nikakve prebege“, kaže Busua.

Religija takođe igra veliku ulogu u očuvanju vlasti. Revolucija je stvorila trajnu mrežu verskih, političkih i obrazovnih institucija koje nastavljaju da oblikuju stavove države prema svetu.

- Ovo je veoma stara, veoma moćna struktura, ideološka, birokratska, administrativna, i čini sistem snažnim, objašnjava Busua. Ideologija „služi kao pravi izvor jedinstva, zvanja i regrutacije“, tvrdi on.

Istorijski gledano, iranska opozicija je oduvek bila podeljena. U nju spadaju reformisti, monarhisti, levičarske grupe, pokreti iz dijaspore, kao što je Nacionalni savet otpora Irana, i razne druge etničke organizacije. Ova fragmentacije je dugotrajna, kaže Eli Geranmajeh, viša politička saradnica pri Evropskom savetu za spoljne odnose, britanskoj ekspertskoj grupi.

Posle revolucije, rasprava oko stvaranja političkih stranaka bila je skrajnuta, kaže ona, u velikoj meri zbog toga što je Iran ušao u rat sa Irakom 1980. godine, koji je potrajao osam godina.

Geranmajeh kaže da su u različitim trenucima umerene frakcije bile „marginalizovane, diskreditovane ili zatvorene“ od režima i tvrdih struja.

Tokom godina bilo je velikih protestnih pokreta protiv režima, kao što su Zeleni pokret iz 2009. i demonstracije koje je pokrenula smrt Mahse Amini 2022. godine. Međutim, protestima je nedostajalo centralno vođstvo i naišli su na brutalnu državnu represiju.

Najnoviji talasi protesta ove i prošle godine sledili su pozive izgnanog sina pokojnog kralja za „globalni dan delovanja“.

Iran takođe upravlja jednim od najsofisticiranijih sistema nadzora u regionu, sa stalnim gašenjima interneta, praćenjem koje omogućuje veštačka inteligencija i sajber jedinicama koje napadaju aktiviste u inostranstvu.

Godinama su mnogi Iranci oklevali da se bore za smenu režima nakon što su videli posledice intervencija predvođenih Amerikom u Avganistanu i Iraku, kaže Geranmajeh.

Posledica arapskih proleća, talasa protesta širom severne Afrike i Bliskog istoka, kada su mnogi vladari svrgnuti, dodatno produbila taj oprez, dodaje. Ali ona kaže da se ova proračunatost sada promenila, kada su mnogi Iranci počeli da osećaju da više ne mogu da obezbede najosnovnije potrepštine, od poslova do čiste vode, dok se sve brutalnijom silom guše pobune.

Brutalna reakcija režima iz januara protiv novog talasa protesta, u kojoj su ubijene hiljade posle nekih od najvećih demonstracija viđenih u ovoj zemlji, ubrzala je tu promenu, dodaje ona.

Urkad kaže da postoji „generacijski jaz“ među Irancima i u njihovom stavu prema režimu.

Mlađi Iranci, od kojih su neki izuzetno obrazovani, globalno povezani i pod uticajem društvenih mreža, odbacuju režim doživljavajući ga kao „korumpiranog, represivnog i nevažnog za njihove težnje“, tvrdi on.

Analitičari tvrde da autoritarni režimi obično padnu kad se ispune tri uslova: masovna mobilizacija, podele među vladajućom elitom i prebezi iz snaga bezbednosti.

U prošlosti je Iran često doživljavao ovo prvo, ali nikada druga dva, kažu stručnjaci. Urkad veruje da je kraj Islamske Republike neizbežan, ali nije blizu.

- Svakom režimu jednom dođe kraj. Pravo pitanje je tajminga - hronologije.

On tvrdi da je smrt Alija Hamneija bila težak udarac za režim.

- Neće postojati još jedan kao što je on. Njegova zamena nikad neće uživati autoritet koji je Hamnei imao.

Ali Busua kaže da je pad Islamske Republike daleko od izvesnog. Ako do njega dođe i bude ga pokrenula strana vojna intervencija, ono što usledi posle moglo bi biti još gore.

Tramp je prethodno rekao za Njujork tajms da je američko zarobljavanje bivšeg venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura bio „savršen scenario“ za Iran.

Ali Busua kaže: „Upravo bi moglo da se desi suprotno, kao u Severnoj Koreji ili na Kubi, učvršćivanje tvrdog jezgra.“

Srbija Danas/BBC