Рекет пре ракета: Криза на Гренланду је колапс старог поретка - Европа се изненада буди у ноћној мори коју је сама створила

Трампова порука је брутално јасна. Додатне тарифе Данској, Норвешкој, Шведској, Француској, Немачкој, Холандији, Финској и Великој Британији, прво 10% (од фебруара), затим 25% (од јуна), и тако даље, претпостављам, док Вашингтон не добије Гренланд. У европским престоницама играју изненађење, траже хитне састанке амбасадора, шаљу поруке солидарности. Оно што сада називају шоком видљиво је већ годинама. Трамп користи инструмент који најбоље познаје, комбинацију економске присиле и отвореног понижења, и удара управо тамо где Европа највише зависи од америчке заштите и милости.

Истовремено, лицемерје европске политике последњих година долази до изражаја. Читав пројекат рата у Украјини изграђен је на сталном ласкању Вашингтону. У Бриселу и Берлину се говорило о историјској прилици да се Русији нанесе „стратешки пораз“, захтевало се више оружја, више санкција, већа америчка војна и обавештајна подршка. Европске економије су већ плаћале цену у виду скупље енергије, губитка руског тржишта и сопствене деиндустријализације. Трамп је то прочитао као слабост. Видео је континент који не би могао ни да ратује без америчке логистике, без америчког течног природног гаса, без америчке индустрије оружја. Такав континент је сада идеална мета за уцену око Гренланда.

Ово не оправдава руски потез, инвазију на Украјину, али рат који смо добили (и још увек добијамо) могао је бити много краћи, већ давно завршен, да је Европа бар мало била укључена у мир. Уместо тога, све је учињено да се рат продужи. Испашће веома лоше за Европу, а катастрофално за Украјину.

Криза око Гренланда сада ескалира. Ако Вашингтон успе да стави под своју формалну контролу територију чланице НАТО савеза, путем отвореног економског и политичког притиска, биће доведен у питање цео поредак створен после Другог светског рата, то је сада свима јасно. Принцип да се границе у евроатлантском простору не смеју мењати силом губи сваки смисао. НАТО престаје да буде заједница једнаких, и постаје оквир у коме једна сила узима шта жели, а остале имају задатак да то објасне својим грађанима (или да и саме почну тако да се понашају?). Трампова Америка очигледно не жели да гарантује одбрану Европе, барем не као раније. Она жели да извуче максималан профит из хаоса, пре свега кроз војну индустрију, али и кроз енергетику, финансије, пољопривредне производе... У овом сценарију, Гренланд је полуга за разбијање старог модела.

Политичко питање је да ли садашња европска групација уопште може да призна да је направила грешку. Читава генерација политичара градила је своје каријере на русофобији и демонизацији Кине. Напад на Гренланд доживљавају као инцидент, а не као логичан наставак политике коју су прихватили. Да ствар буде још апсурднија, неки од њих се „супротстављају“ Трампу на начин да желе да му још једном објасне да овде није проблем Европа, већ, по ко зна који пут, Русија и Кина (видети: Хладно је, али је наше - уместо понижења, Европа би могла да удари шамар америчком експанзионизму).

Прави заокрет ка стварној стратешкој аутономији значио би изненадно смиривање односа са Москвом, постепено или убрзано укидање санкција и отварање преговора о безбедносној архитектури у којој се Русија не третира као непријатељ већ као сусед са којим се континент сада и заувек дели. Истовремено, морало би се признати да су кинеско тржиште и кинеска технологија неопходна подршка европској индустрији. За већину садашњих влада, такав заокрет би био политичко самоубиство које су саме на себе навукле. Зато је питање опстанка Европе у овој кризи неодвојиво од питања дубље промене политичких елита.

Трамп се понаша као чисти опортуниста, без идеолошких граница, што му даје велику предност у односу на круте европске бирократе. Видели смо то у Венецуели. Годинама Вашингтон говори о потреби свргавања чависта, признавању паралелног председника и увођењу санкција. Чим се указала потреба за сигурним извором нафте услед глобалних поремећаја, Трампова администрација је брзо започела нову фазу односа са Каракасом, уклањајући из једначине само Николаса Мадура. Када се појави конкретан интерес, стари дискурс о демократији и људским правима бледи у други план. Нешто слично се дешава са Гренландом. Арктички положај је важан, минерали су важни, али симболички ефекат је подједнако важан. Свет треба да види да Сједињене Државе и даље могу да освоје територију ако желе, попут старог царства, и да их нико неће зауставити.

Иако анкете показују да већина америчких грађана не подржава идеју о заузимању Гренланда, тај детаљ можда није пресудан за динамику кризе. Трамп гради свој политички капитал на имиџу неспутаног лидера који се не плаши сукоба и који држи свет у неизвесности. Након ситуације са Ираном, где је тензија била изузетно висока, а није покренута директна америчка војна интервенција, потребно је потврдити репутацију „опасне Америке“. У случају Гренланда, он је већ отишао веома далеко. Читав свет сада чека да види да ли ће Трамп прећи са речи на дела.

Европска одлука да пошаље додатне трупе на Гренланд, чак и ако је само у симболичном броју, отвара потпуно нови ниво ризика. На територији која је формално данска, а самим тим и европска и НАТО, сада се налазе америчка база и европске снаге које су послате да покажу, претпостављам, да је Европа спремна да брани своју територију. Било који инцидент може се претворити у кризу која би изнутра поцепала савез. За Трампа ово можда и није непожељан сценарио. Ако у будућности одлучи да формално напусти НАТО или га радикално редефинише, биће му потребан изговор који може да прода сопственој јавности. Сукоб на Гренланду, у којем ће оптужити Европљане за угрожавање америчких безбедносних интереса, пружа савршену сцену за такав потез.

На столу је и друга врста изласка, понижавајућа за Европу. У овом сценарију, Гренланд остаје дански, барем формално, али тек након што европске владе пристану на пакет уступака који је до јуче изгледао незамисливо. То значи још веће отварање сопствених тржишта за америчку робу, одустајање од низа стандарда, посебно у прехрамбеном и пољопривредном сектору, како би амерички производи могли да преплаве полице. То значи нове велике уговоре за америчку војну индустрију, нову рунду ЛНГ терминала финансираних јавним новцем, јачање америчких технолошких компанија на рачун европских. Укратко, то значи продубљивање односа неједнакости под маском спасавања савеза. Политички, такав исход би био представљен као компромис који спречава огроман сукоб. У суштини, то би потврдило да Европа више уопште нема сопствену стратегију.

Постоји могућност да ће Трамп у неком тренутку одлучити да стане, прогласи победу и повуче неке од претњи. Он већ тестира границе, мери реакције европских влада, посматра шта Кина и Русија раде, шта говори амерички Конгрес, како се инвеститори позиционирају... Чак и ако дође до тактичког повлачења, штета начињена у перцепцији неће нестати. Савезници су видели Вашингтон како безрезервно прети тарифама и анексијом територије земље са којом је у формалном одбрамбеном савезу. У таквом свету нема повратка старој нормалности. Постоји само потрага за новим односима снага.

Историјске промене улазе у завршну фазу, а Европа је затечена. Америчка моћ више нема исти облик као после Хладног рата, а Трамп ју је лишио реторичких додатака који су годинама скривали суштину. Иза прича о демократији и вредностима стоји интерес, посебно интерес војноиндустријског и енергетског комплекса. Континент који се одрекао сопствених извора енергије из Русије и затворио врата разним кинеским технологијама сада се суочава са избором. Или ће наставити да тоне као продужена рука америчког тржишта и бити опасно бојно поље за туђе сукобе, или ће ризиковати и тражити нову архитектуру безбедности и економије у сарадњи са онима које је до јуче демонизовала.

Гренланд је у том смислу више од споредне епизоде. То је огледало у којем Европа види сопствену немоћ. Годинама је себе убеђивала да је део колективног Запада који дели интересе и циљеве. Данас види како исти тај Запад, у америчкој верзији, размишља да јој одузме део територије, а успут уведе и царине које ће погодити раднике, пољопривреднике и индустрију. Европа се буди у тренутку када је простор за маневар већ сужен на минимум. Ако сада не нађе храбрости да направи геополитички заокрет, биће сведок историјске транзиције у којој ће други писати правила, а она ће сносити последице. Гренланд је почетак те приче, а не крај.

Извор: Србија Данас/Адванце.хр