Konačno, izašla iz bolnice: Vedrana Rudan se oglasila blagoslovena, okružena porodicom - Najsrećniji dan u mom životu

Poznata književnica i kolumnistkinja Vedrana Rudan prolazi kroz izuzetno težak period u svom životu, budući da se već neko vreme bori sa ozbiljnom bolešću. Nakon brojnih dana i noći provedenih u bolnici, Vedrana se konačno vratila u svoj dom, okružena najbližima, gde je pronašla utehu i mir koji joj je dugo nedostajao.

U najnovijoj kolumni objavljenoj na njenom blogu Rudan.info, autorka je otvoreno i iskreno progovorila o emotivnim trenucima koje je doživela nakon povratka kući. 

Opisala je kako je okupila porodicu za ručak, naglašavajući da joj je upravo taj dan, posle svega što je prošla, imao posebno značenje.

Vedrana je u tekstu istakla da su jednostavni trenuci, poput porodičnog obroka, postali za nju najveće bogatstvo. Svoje pisanje obojila je emocijama, iskrenošću i zahvalnošću prema životu, ističući koliko sada ceni ono što je nekada uzimala zdravo za gotovo.

Njene reči duboko su odjeknule među čitaocima, jer su, kao i uvek, prožete onom karakterističnom dozom iskrenosti i britkosti po kojoj je Vedrana poznata. Ipak, iza svega se ovoga krije duboka emocija žene koja, suočena sa bolešću, još jače nego ikad oseća koliko su ljubav, prisustvo porodice i toplina doma zapravo najvrednije stvari u životu.

Njenu dirljivu kolumnu prenosimo u celosti:

"Pozvali smo decu na ručak. Imamo šestero dece. Ivančica se motala oko stola, mačke Koko i Pepica su se izgubile. Ležala sam na kauču dok su uživali u ručku. Muž je bio kuvar, sin je ispekao fantastične princeze, drugi je sin doneo vino.

Najlepši ručak u mom životu.

Dok sam gutala kašu od rižinog brašna kuvanu u mleku od badema, vrtela sam stare filmove. Ova plavokosa, lepa žena srednjih godina nekad je bila devojčica.

“Gospođo”, rekao mi je davno besni sused, “vaša kći svaki dan lupa na moja vrata.”

Razljutio me. “Vi i ne poznajete moju ćerku, ima petnaest godina, nije dete.”

Nekoliko dana kasnije čula sam topot na stepenicama. Kći je provalila u stan, sused za njom. “To je ona, to je ona”, urlikao je.

Moja se kći tresla. “Oprostite, gospodine, previše sam ljuta, maknite se sa vrata, ne želim da gledate, prebiću je.” “Tako treba s njima, remen je iz raja pobegao.”

Zaključala sam vrata pa smo se ludo smejale ni danas ne znam čemu.

Za stolom je bio i sin, jedan od najlepših muškaraca koga sam u životu srela. Nije moj sin, iako jest. On je, pred trideset i pet godina s mojom kćerkom kroz roletne gađao prolaznike vodenim bombama i jajima dok smo njegov otac i ja sedeli u boravku i bili srećni da nam se deca ne mlate nego uče u tišini.

Jednom je jedno od te dece otišlo na rođendan prijatelju čiji telefonski broj nismo znali. Vratilo se idućeg dana u dva popodne.

U međuvremenu smo zvali policiju, bolnice, mrtvačnicu. Kad je ušao u kuću samo je rekao, zaspao sam. Nisam ga mogla ubiti, već je tada bio visok dva metra.

I muž i ja smo godinama gledali unapred. Ja sam se pitala u u kakva će se čudovišta pretvoriti naša deca. Propalice bez škole, pijanci, narkomani… Kako se odgajaju deca, pitali smo se decenijama.

I sad taj ručak, najsrećniji dan u mom životu.

Nije nam teško palo kad su se svi povukli na terasu, troje puše na naš užas, mi smo s psom ostali da sedimo pokraj peći.

Petoro odraslih stranaca smejalo se ko zna čemu, nismo osetili potrebu da im se priključimo, nismo se osećali isključenima. Muž je Ivančici krišom davao keksiće, a onda ju je zgrabila naša unuka.

Rekla sam mužu, ovo je najlepši ručak u mom životu.

“Zašto?” Preko trideset godina živimo skupa, dvoje smo potpuno različitih ljudi. Kad su otišli ja sam ih nakon pola sata nazvala i bila srećna što su svi došli živi doma. Moj je muž gladio leđa mačkama. On misli da je normalno imati toliko normalne dece."