Jedna od najromantičnijih fotografija XX veka zapravo krije mračnu i tragičnu priču
Godine 1948. upečatljiva crno-bela fotografija zabeležila je nezaboravan trenutak ispred suda za brakorazvodne parnice u Čikagu.
Na slici se vidi Stiv Strak kako kleči i moli svoju suprugu Anu za oproštaj što simbolizuje javnu demonstraciju kajanja koje odjekuje kroz decenije otkako se ponovo pojavila na društvenim mrežama. Čikaški istoričar Džef Nikols koji je otkrio detalje iza ove scene, otkriva priču ne samo o ličnoj tuzi, već i o kulturnim i pravnim izazovima tog vremena, a celu priču sa stranice Historz Daily prenosimo u celosti.
Tog sudbonosnog dana, očajnički čin Stiva Straka da se pokaje odvijao se naspram odlučne pozadine nepokolebljive volje njegove supruge. Ana, koju je dugo iscrpljivalo Stivovo konstantno opijanje, već je odlučila da podnese zahtev za razvod, odluku koja je podjednako bila vezana za traženje ličnog dostojanstva koliko i za okončanje bolnog poglavlja. U vremenu kada je razvod bio stigmatizovan i gotovo nemoguć, Anin izbor da ode bio je i radikalan i odraz rastuće nezavisnosti žena u Americi posle Drugog svetskog rata.
Razlozi iza njihovog razdvajanja bili su jasni: Stivova stalna borba sa alkoholizmom urušila je temelje njihovog braka. U Ilinoju četrdesetih godina, parovi koji su tražili razvod morali su da pruže legitimne razloge, od napuštanja i surovosti do neverstva i, u ovom slučaju, teškog alkoholizma. Njihovim slučajem predsedavao je sudija Julijus H. Majner poznat po svojim naporima da spase problematične brakove. Uprkos njegovim pokušajima, dokazi o duboko ukorenjenim problemima u braku Strakovih pokazali su se nepremostivim i razvod je nastavljen u javnom i emotivnom okruženju.
Ono što ovu fotografiju čini tako trajnom jeste njena sirova iskrenost. Stivovo vidljivo kajanje i ranjivost postavljeni su naspram Anine čelične odlučnosti, upečatljiv kontrast koji obuhvata složenost odnosa koji se raspada u očima javnosti. Nakon sudskog postupka, životi njih dvoje dramatično su se razišli. Ana je nastavila kao samohrana majka, radeći u fabrici žvakaćih guma i živeći sa svojim roditeljima, nikada se nije ponovo udavala. Njena odlučnost ostala je nepokolebljiva uprkos društvenim pritiscima tog vremena. U međuvremenu, Stiv Strak je pokušao da obnovi svoj život ponovnim brakom 1953. godine, ali njegov javni čin kajanja ispred suda ostaje jedna od retkih trajnih slika da muškarac priznaje emocije i moli za oproštaj.
Stiv Strak je, prema pojedinim izvorima, nešto više od decenije nakon razvoda preminuo u pedesetim godinama života, navodno kao posledica dugogodišnjeg alkoholizma. Ana, s druge strane, se nikada nije ponovo udala i čitav život je nosila prezime Strak sa kojim je i sahranjena.
Priča o Strakovima pruža intiman uvid u evoluirajuću prirodu porodičnog prava i društvenih stavova prema razvodu u Americi sredinom 20. veka. U gradu poznatom po relativno blagim praksama razvoda, njihov slučaj takođe nudi uvid u to kako su se pravne i kulturne norme preplitale sa ličnim životima tokom ere značajnih društvenih promena.
