Kako sam krenuo da bijem LEGENDU Beograda - tada su mu već amputirali nogu, a ni oko nije imao!
Nekada davno, novinari su sedeli po kafanama. I to ne bilo kojim. Sve se vrtelo oko tog čuvenog "Bermudskog trougla". Za one koji se ne sećaju ni Slobodana Miloševića, a kamoli Tita, to je bio splet kafana oko "Politike", "Šumatovac", "Grmeč" i "Pod lipom". Mnoge legende ispredane su o dugim alkoholnim noćima pisaca, glumaca, muzičara i ostale bagre što se tu okupljala. A jednom prilikom, i ja sam dobio šansu da se očešem o jednu beogradsku legendu. I zamalo da se sve završi tučom.
Bilo je vrelo leto, otprilike 2004. godine, a ja napaljeni mladi novinar, koji misli da sve zna. To je stara boljka svakog žurnaliste u povoju - objaviš nekoliko autorskih tekstova, dva, tri komentara, i već misliš da si doktor, Hanter Tompson minimum. A ja još spadam u skromnije od te ljudske podvrste... elem, uvek sam preferirao "Šumatovac", posebno kad upekne zvezda, jer je imao najlepšu baštu, a pivo je bilo pristupačno. U smislu da je bilo duplo skuplje nego u prodavnici, što je u redu, ipak sediš u kafani. Sve preko toga je lopovluk.
Sedeo sam sa dvojicom kolega, velikih drugara, i posle treće ture, već smo počeli da bistrimo politiku. Svako se trudio da ispadne pametan, upućen u sva aktuelna dešavanja, tako reći analitičar, u najmanju ruku. Uvek bude malo naporno kada tvoji sagovornici po svaku cenu hoće da ispadnu pametniji od tebe (posebno ako nisu), pa mi je pogled odlutao na sto pored našeg. Samo što se nisam onesvestio od šoka! Za stolom je sedelo bar desetak ljudi, ali jedan tip, svakako najglasniji, privukao mi je pažnju. I nije ni čudo. Bio je to glavom i bradom, sa sve čuvenim povezom na oku, jedan, jedini i neponovljivi Dušan Prelević Prele!
Za one koji ne znaju ni ko je veliki Zoran Radmilović, Prele je bio možda poslednja autentična legenda Beograda. Možda ga je najbolje opisao njegov prijatelj, novinar Petar Popović.
Kafanska lektira
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!
- Kad je pisao, pisao je najbolje, kad je pevao, pevao je najbolje, bio je najzabavniji kad treba i pio je najviše kad je tako hteo. Igrao je fudbal u Crvenoj zvezdi, a branio u Partizanu. Rođen je i umro u srcu Beograda - govorio je Popović, meni u pero, jednom drugom prilikom.
Takođe, Popović mi je rekao i da Prele zna da kaže džukcu šta misli o njemu. E, te večeri Prele je pomislio da sam taj džukac ja. A nisam bio.
Dan je već bio prešao u toplu noć, i ljudi oko Preleta su odlazili, jedan po jedan. Prele je, na kraju, ostao sam za stolom. Bilo mu je dosadno, pa je bacio uvo da čuje šta mi pričamo.
Baš u tom trenutku, moj kolega i drugar je, zanet u razgovoru, obilno mazao jednog tada aktuelnog političara izmetom, verabalno naravno. Ne bih da mu pominjem ime (političaru), ali bio je vrlo moćan. Pljuvao ga je, kako samo novinar zna kad se zanese. Te da je lopov, te kriminalac, te đubre, smrad... meni bilo svejedno, ćutao sam i čekao da drugar završi sa "analizom".
Preletu se njegov monolog nije svideo. Onako okrenut leđima od nas, nije video ko to blati njegovog druga, tog političara. Okrenuo se i dobacio:
- Alo, budalo! - rekao je legendarni Prele.
- Ko, ja? - upitao sam.
- Da, ti, šta se praviš blesav? Ko si bre ti da blatiš D. J.-a? On je gospodin za tebe, pogledaj se na šta ličiš! - krenuo je Prele.
- Gospodine Preleviću, ne znam o čemu pričate, molim vas da me ostavite na miru! - rekao sam ljubazno. Međutim, Prele je baš bio raspoložen za svađu.
Dušan Prelević Prele (11. novembar 1948 - 28. jul 2007) bio je srpski i beogradski pevač, pisac, novinar i glumac. Tokom karijere, snimio je tri albuma. Pisao je članke za Dugu, NIN, RTV Reviju i književne novine. Autor je i dve zbirke pripovedaka, "Kako je umro Baš čelik" i "Voz za jednu bitangu". Po njegovom scenariju, snimljen je film "Poslednji krug u Monci", koji je režirao Aleksandar Bošković 1989. godine.
Nastavio je sa salvom uvreda, a bogami i obiljem psovki. U meni je rastao bes, podgrejan obiljem piva koje sam ispio. Ustao sam i prišao Preletovom stolu.
- Prele, legendo, šta ti je? Hoćeš da se biješ? - upitao sam ga.
- More, marš u... - nastavio je Prelević. Već je preživeo moždani udar, mislim da mu je pola noge bilo amputirano, i bilo mi je žao da ga gledam tako nervoznog. Pravi trenutak da se situacija smiri.
- Prele, molim vas, me kvarite mi mišljenje koje imam o vama. Hajde da se smirimo i da se ne svađamo. Lepa je noć - rekao sam i potapšao ga po ramenu.
Pomoglo je. Prele se smirio i nastavio da sebi mrmlja nešto u bradu. Ja sam se vratio za sto, pa smo nastavili naš pijani razgovor. Na kraju smo otišli, a Prele je ostao da sedi i zatvori "Šumatovac".
I do današnjeg dana, pamtim taj susret sa velikim Preletom kao jedan od najvažnijih u životu. Jer, kad sam malo razmislio, njegov potez je bio viteški, kako i priliči legendi: čuo je da neko blati njegovog prijatelja i odmah je krenuo da ga brani, bez razmišljanja o posledicama. Voleo bih da imam takve prijatelje...
A ona dvojica mojih drugara? Odavno se ne čujemo i ne vidimo. "Džukac" kome je Prele namenio uvrede je onomad ćutao i pustio mene da sam rešim problem. I bolje je što smo prekinuli kontakt.
U svakom slučaju, Prele, ako još sediš u onoj nebeskoj kafani i postrojavaš džukce, znaj, u redu je, pobedio si. I dalje si, iako te nema od 2007. godine, legenda.
U toj divnoj letnjoj kafanskoj noći, volim da verujem da smo nas dvojica, svako na svoj način, pobedili džukce.