Moćnik kakvog nije bilo još od Ruzvelta: Kako je Tramp operacijom u Venecueli promenio pravila geopolitičke igre, a Amerika postala vladar naftnih polja od Aljaske do Patagonije

Sva ta područja, sviđalo se to nekome ili ne, danas se nalaze pod takozvanom "Donro doktrinom", sve ratobornijom sferom uticaja Vašingtona. Time je američki predsednik Donald Tramp stvorio sopstveno naftno carstvo, piše Havijer Blas za Blumberg.

Ne radi se pritom o podzemnim rezervama za čiji bi razvoj bili potrebni vreme i novac, već o stvarnim barelima koji već pristižu na tržište. Sa takvim resursima, Tramp raspolaže ekonomskom i geopolitičkom polugom kakvu nijedan američki predsednik nije imao još od Frenklina D. Ruzvelta četrdesetih godina prošlog veka. Njegova zemlja sada može da crpi iz ogromnog mora nafte u sopstvenom dvorištu.

Geopolitička poluga bez presedana

Posledice sticanja praktično neograničenog pristupa venecuelanskim rezervama, najvećim na svetu, odmah su postale jasne svima u energetskom sektoru, a posebno američkim protivnicima.

Ruski oligarh pod američkim sankcijama Oleg Deripaska to je sažeo vrlo jasno: Vašington bi imao sredstva da cenu nafte drži blizu 50 dolara po barelu, što mu daje pobedničku kartu protiv svakoga ko bi pretio podizanjem cena ograničavanjem ponude. Izaslanik Kremlja Kiril Dmitrijev izjavio je da preuzimanje kontrole u Venecueli nudi "ogromnu polugu" nad globalnim energetskim tržištem.

De fakto kontrola nad naftnim bogatstvom zapadne hemisfere menja pravila geopolitičke igre. Decenijama je američki vojni avanturizam bio ograničen uticajem svakog rata na cene energenata. Danas Bela kuća ima primat nad saveznicima i protivnicima koji proizvode naftu – bilo da je reč o Saudijskoj Arabiji, Iranu, Nigeriji ili Rusiji.

Doktrina na delu

Poslednjih 18 meseci već je pokazalo šta ovo novo bogatstvo ugljovodonicima znači za američku spoljnu politiku. Trampova administracija preduzela je nekada nezamislive poteze, od bombardovanja iranskih nuklearnih postrojenja do pomaganja Ukrajini u napadima na ruske rafinerije. Hvatanje Nikolasa Madura iz njegove sigurne kuće na periferiji Karakasa bio je do sada najšokantniji primer onoga što se dešava kada nafta više ne ograničava Pentagon.

Zaplenjivanje venecuelanske nafte daje Sjedinjenim Državama još jednu prednost: mogućnost da odbijaju ponude za pristup naftnim bogatstvima. Mesecima je Kremlj nudio sopstvene rezerve kao mamac u pregovorima sa Belom kućom. Tramp sada može da poruči Vladimiru Putinu da mu sibirska nalazišta nisu potrebna. Ima ih i više nego dovoljno.

Trampov pečat na nasleđenom bogatstvu

Ipak, ne treba sve zasluge pripisivati Trampu. On se jednostavno našao na vlasti u pravom trenutku. Američka naftna industrija cvetala bi i bez njega zahvaljujući bogatstvu američkog škriljca, kanadskoj teškoj nafti i otkrićima u Brazilu i Gvajani. Od toga su koristi imali i bivši predsednici Džo Bajden i Barak Obama.

Ono što je Tramp učinio jeste da je svu tu naftu stavio pod bezbednosni kišobran Vašingtona. Više od 200 godina nakon što je američki predsednik Džejms Monro proglasio Latinsku Ameriku sferom uticaja Bele kuće, stvarajući Monroovu doktrinu, Tramp ju je ažurirao za 21. vek – otuda i polušaljivi naziv Donro. Ovog puta, sve se vrti oko prirodnih resursa.

Venecuela – krunski dragulj carstva

Za novu američku spoljnu politiku svaka naftom bogata nacija u Latinskoj Americi je važna, ali je nagrada u Venecueli ogromna. Ne zbog njene trenutne proizvodnje, koja sa oko milion barela dnevno znatno zaostaje za Brazilom, već zbog onoga što je nekada proizvodila – više od 3,7 miliona barela dnevno na vrhuncu tokom sedamdesetih godina prošlog veka – i onoga što bi ponovo mogla da proizvodi.

Geologija je na njenoj strani. Sve što je potrebno za otključavanje naftnog bogatstva jesu kapital, vreme i trud. Devedesetih godina prošlog veka Karakas je planirao da poveća proizvodnju prvo na pet miliona, a zatim na 6,5 miliona barela dnevno. Dolazak Uga Čavesa, a potom i Madura, tome je stao na put. Međutim, svetu dodatna venecuelanska nafta nije potrebna danas, pa čak ni 2027. ili 2028. godine. Potreba za njom pojaviće se početkom tridesetih godina ovog veka, a do tada, ako je Tramp u pravu da će Karakas pristati na saradnju, proizvodnja može biti znatno veća.

Budućnost pod američkom kontrolom

Čini se da poredak posle Madura kojem Tramp teži, dopuštajući bivšoj drugoj osobi režima, Delsi Rodrigez, da za sada preuzme vlast u nekoj vrsti blage diktature, savršeno odgovara američkim naftnim kompanijama. Ona je već stabilizovala privredu svoje zemlje primenom određenih tržišnih principa, a njeni protesti protiv američkog napada uglavnom su namenjeni domaćoj publici.

Tramp, očigledno, ima velika očekivanja.

- Naše veoma velike naftne kompanije, najveće na svetu, ući će, potrošiti milijarde dolara, popraviti uništenu naftnu infrastrukturu i početi da zarađuju novac za zemlju - rekao je Tramp na konferenciji za novinare. Nekoliko sati ranije, za Fox News je izjavio da će se SAD "veoma snažno uključiti" u venecuelansku naftnu industriju.

Tokom godina svet je naučio da sa oprezom posmatra Trampove izjave. Ali u svom drugom mandatu učinio je mnogo toga čime je pretio. Ako kaže da će se SAD uključiti u venecuelansku naftu, treba mu verovati na reč. Možda poduhvat neće biti tako grandiozan ili profitabilan kao što najavljuje, ali to ne znači da se neće dogoditi. Nafta te zemlje sada je deo carstva koje se proteže od Aljaske do Patagonije – sve pod budnim okom Vašingtona.

Izvor: Srbija Danas/Index.hr