Моћник каквог није било још од Рузвелта: Како је Трамп операцијом у Венецуели променио правила геополитичке игре, а Америка постала владар нафтних поља од Аљаске до Патагоније

Сва та подручја, свиђало се то некоме или не, данас се налазе под такозваном "Донро доктрином", све ратоборнијом сфером утицаја Вашингтона. Тиме је амерички председник Доналд Трамп створио сопствено нафтно царство, пише Хавијер Блас за Блумберг.

Не ради се притом о подземним резервама за чији би развој били потребни време и новац, већ о стварним барелима који већ пристижу на тржиште. Са таквим ресурсима, Трамп располаже економском и геополитичком полугом какву ниједан амерички председник није имао још од Френклина Д. Рузвелта четрдесетих година прошлог века. Његова земља сада може да црпи из огромног мора нафте у сопственом дворишту.

Геополитичка полуга без преседана

Последице стицања практично неограниченог приступа венецуеланским резервама, највећим на свету, одмах су постале јасне свима у енергетском сектору, а посебно америчким противницима.

Руски олигарх под америчким санкцијама Олег Дерипаска то је сажео врло јасно: Вашингтон би имао средства да цену нафте држи близу 50 долара по барелу, што му даје победничку карту против свакога ко би претио подизањем цена ограничавањем понуде. Изасланик Кремља Кирил Дмитријев изјавио је да преузимање контроле у Венецуели нуди "огромну полугу" над глобалним енергетским тржиштем.

Де факто контрола над нафтним богатством западне хемисфере мења правила геополитичке игре. Деценијама је амерички војни авантуризам био ограничен утицајем сваког рата на цене енергената. Данас Бела кућа има примат над савезницима и противницима који производе нафту – било да је реч о Саудијској Арабији, Ирану, Нигерији или Русији.

Доктрина на делу

Последњих 18 месеци већ је показало шта ово ново богатство угљоводоницима значи за америчку спољну политику. Трампова администрација предузела је некада незамисливе потезе, од бомбардовања иранских нуклеарних постројења до помагања Украјини у нападима на руске рафинерије. Хватање Николаса Мадура из његове сигурне куће на периферији Каракаса био је до сада најшокантнији пример онога што се дешава када нафта више не ограничава Пентагон.

Заплењивање венецуеланске нафте даје Сједињеним Државама још једну предност: могућност да одбијају понуде за приступ нафтним богатствима. Месецима је Кремљ нудио сопствене резерве као мамац у преговорима са Белом кућом. Трамп сада може да поручи Владимиру Путину да му сибирска налазишта нису потребна. Има их и више него довољно.

Трампов печат на наслеђеном богатству

Ипак, не треба све заслуге приписивати Трампу. Он се једноставно нашао на власти у правом тренутку. Америчка нафтна индустрија цветала би и без њега захваљујући богатству америчког шкриљца, канадској тешкој нафти и открићима у Бразилу и Гвајани. Од тога су користи имали и бивши председници Џо Бајден и Барак Обама.

Оно што је Трамп учинио јесте да је сву ту нафту ставио под безбедносни кишобран Вашингтона. Више од 200 година након што је амерички председник Џејмс Монро прогласио Латинску Америку сфером утицаја Беле куће, стварајући Монроову доктрину, Трамп ју је ажурирао за 21. век – отуда и полушаљиви назив Донро. Овог пута, све се врти око природних ресурса.

Венецуела – крунски драгуљ царства

За нову америчку спољну политику свака нафтом богата нација у Латинској Америци је важна, али је награда у Венецуели огромна. Не због њене тренутне производње, која са око милион барела дневно знатно заостаје за Бразилом, већ због онога што је некада производила – више од 3,7 милиона барела дневно на врхунцу током седамдесетих година прошлог века – и онога што би поново могла да производи.

Геологија је на њеној страни. Све што је потребно за откључавање нафтног богатства јесу капитал, време и труд. Деведесетих година прошлог века Каракас је планирао да повећа производњу прво на пет милиона, а затим на 6,5 милиона барела дневно. Долазак Уга Чавеса, а потом и Мадура, томе је стао на пут. Међутим, свету додатна венецуеланска нафта није потребна данас, па чак ни 2027. или 2028. године. Потреба за њом појавиће се почетком тридесетих година овог века, а до тада, ако је Трамп у праву да ће Каракас пристати на сарадњу, производња може бити знатно већа.

Будућност под америчком контролом

Чини се да поредак после Мадура којем Трамп тежи, допуштајући бившој другој особи режима, Делси Родригез, да за сада преузме власт у некој врсти благе диктатуре, савршено одговара америчким нафтним компанијама. Она је већ стабилизовала привреду своје земље применом одређених тржишних принципа, а њени протести против америчког напада углавном су намењени домаћој публици.

Трамп, очигледно, има велика очекивања.

- Наше веома велике нафтне компаније, највеће на свету, ући ће, потрошити милијарде долара, поправити уништену нафтну инфраструктуру и почети да зарађују новац за земљу - рекао је Трамп на конференцији за новинаре. Неколико сати раније, за Fox News је изјавио да ће се САД "веома снажно укључити" у венецуеланску нафтну индустрију.

Током година свет је научио да са опрезом посматра Трампове изјаве. Али у свом другом мандату учинио је много тога чиме је претио. Ако каже да ће се САД укључити у венецуеланску нафту, треба му веровати на реч. Можда подухват неће бити тако грандиозан или профитабилан као што најављује, али то не значи да се неће догодити. Нафта те земље сада је део царства које се протеже од Аљаске до Патагоније – све под будним оком Вашингтона.

Извор: Србија Danas/Index.hr