Od prestonice kulture do grada zaborava i lažnih obećanja: Zašto Užice ignoriše jednog od svojih najvažnijih intelektualaca?

Ljubomir Stojanović bio je srpski filolog, akademik i političar, a jedno vreme i predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. 

Ostaće upamćen kao jedan od najmoralnijih srpskih političara, ali i kao čovek koji je svojim radom zadužio srpsku nauku i istoriju. 

Posebno značajan doprinos dao je srpskoj filologiji i kulturnom nasleđu. 

Priredio je osam knjiga Vukovih narodnih pesama, fotolitografsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, čime ga je učinio dostupnim celom svetu, kao i mnoga druga dela. 

Rođen u Užicu, ostavio je i dragoceno svedočenje o životu u ovom gradu u drugoj polovini 19. veka. 

"Zapisi o starom Užicu" – period od 1865. do 1875. godine 

Stojanović beleži da je u Užicu novi način života kasno počeo da se probija i da su do pedesetih godina 19. veka žene bile naročito zapostavljene – čak su i muževima ljubile ruku. 

Devojke su morale da gledaju samo pravo dok su išle ulicom, i nikada same nisu smele šetati. 

Užičani su, prema njegovim zapisima, bili radni i štedljivi, zbog "malog kapitala i male zarade", a u piću su bili umereni, uz retke izuzetke. 

Retko su davali decu na školovanje – tek deca rođena šezdesetih godina 19. veka počela su masovnije da se obrazuju. Tome je doprinelo i to što je Užice do 1866. godine imalo samo osnovnu školu, a mnogi roditelji nisu imali sredstva da školuju decu van grada. 

Oni koji su ipak nastavili školovanje izdržavali su se "posluživanjem" i "blagodejanjem". 

Stojanović primećuje da "možda ni u jednoj varoši u Srbiji nije bilo manje razlike u duši između seljaka i varošanina", jer su varošani u suštini bili isti ti seljaci – u Užicu nije bilo stranih etničkih elemenata poput Cincara, Grka i Jevreja. 

Život u užičkim kućama 

Kućni enterijer bio je skroman – nameštaj "prost i ograničen na najnužnije". 

Ako bi u sobi postojao minderluk, bio bi zastrt, a u uglovima bi se nalazili šilteti, veći vuneni jastuci, poređani uz zid. 

Kreveti su bili retki, spavalo se na patosu, a ujutru su dušeci i jorgani slagani u dušeklik (dolap u muslimanskim kućama) ili sanduk i prekrivani čaršafom ili ćilimčetom. 

Svi članovi porodice spavali su u istoj sobi, često i s mlađom decom. Jelo se sa sinije, sedeći na patosu prekrštenih nogu. 

Hrana je bila jednostavna i bez mnogo začina: pravili su se gurabije, brdarice, alva s medom, lokumiće, muškacone, uštipci i druge pite, koje su se pekle kod kuće ili nosile u pekarnicu. 

U pekarnici su se pripremali i složeniji obroci poput "papazjanije" i "pržulje", jer ih je bilo teško spremiti na ognjištu, budući da šporeti nisu postojali. 

Rušenje kuće Ljubomira Stojanovića 

Iako Užičani danas ponosno ističu svoju kulturnu baštinu, odnos prema nasleđu Ljubomira Stojanovića svedoči o velikom propustu. 

Kuća u kojoj je rođen i živeo ovaj znameniti Užičanin srušena je 2016. godine, a na njenom mestu izgrađen je stambeno-poslovni objekat – i to u samom centru grada. 

Stojanović, koji nije imao potomke, poklonio je svoju kuću Užicu, ali umesto da bude očuvana kao spomenik kulture, dozvoljeno je njeno rušenje. 

Zavod za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu dao je 2013. godine dozvolu za uklanjanje, uz obrazloženje da objekat nema arhitektonsku vrednost, već samo istorijsku. 

Na novoizgrađenoj zgradi danas stoji obeležje da je tu nekada bila kuća Ljube Stojanovića, ali sa greškom – navodi se da je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, iako je za njegovog života institucija nosila naziv Kraljevska akademija nauka. 

Čovek koji je sačuvao Miroslavljevo jevanđelje 

Ljubomir Stojanović imao je ključnu ulogu u očuvanju Miroslavljevog jevanđelja, jednog od najvažnijih srpskih kulturnih spomenika i najstarijeg sačuvanog ilustrovanog ćiriličnog rukopisa. 

Kralj Aleksandar Obrenović je 1896. godine dobio Jevanđelje od monaha iz Hilandara, ali samo dva dana kasnije u manastir je stigao nepoznati ruski emisari želeći da ga kupi, ne pitajući za cenu. 

Te iste godine, Stojanović je, po nalogu kralja, odneo Jevanđelje u Beč, gde je urađeno fototipsko izdanje, čime je osigurano njegovo trajno očuvanje. 

Zaboravljeni znameniti Užičanin Ljubomir Stojanović opisivao je Užičane kao srdačne ljude koji su sa svojim komšijama delili i sreću i tugu. 

Voleo je svoje Užice, ali su i Užičani, kao i cela Srbija, načinili veliku nepravdu prema njemu. 

Užice je od 21. marta prošle godine zvanično postalo Nacionalna prestonica kulture Srbije. 

Grad ni na koji način nije obnovio sećanje na čoveka koji je zadužio ne samo Užičane, već i celu Srbiju.

Skupština Grada donela je odluku da se u 2024. godini, kada je Užice bilo prestonica kulture Srbije, u gradu postavi spomen-obeležje Ljubomiru Ljubi Stojanoviću, što do danas nije učinjeno.

***

U Matici srpskoj od 2021. godinese dodeljuju nagrade koje nose ime "Ljubomir Stojanović" za najbolje masterske radove iz srpkog jezika za studente sa univerziteta u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. 

Nagrada je ustanovljena, kako bi se mladi studenti podstakli da se bave naukom i neguju srpski jezik.