Од престонице културе до града заборава и лажних обећања: Зашто Ужице игнорише једног од својих најважнијих интелектуалаца?

Љубомир Стојановић био је српски филолог, академик и политичар, а једно време и председник Српске академије наука и уметности. 

Остаће упамћен као један од најморалнијих српских политичара, али и као човек који је својим радом задужио српску науку и историју. 

Посебно значајан допринос дао је српској филологији и културном наслеђу. 

Приредио је осам књига Вукових народних песама, фотолитографско издање Мирослављевог јеванђеља, чиме га је учинио доступним целом свету, као и многа друга дела. 

Рођен у Ужицу, оставио је и драгоцено сведочење о животу у овом граду у другој половини 19. века. 

"Записи о старом Ужицу" – период од 1865. до 1875. године 

Стојановић бележи да је у Ужицу нови начин живота касно почео да се пробија и да су до педесетих година 19. века жене биле нарочито запостављене – чак су и мужевима љубиле руку. 

Девојке су морале да гледају само право док су ишле улицом, и никада саме нису смеле шетати. 

Ужичани су, према његовим записима, били радни и штедљиви, због "малог капитала и мале зараде", а у пићу су били умерени, уз ретке изузетке. 

Ретко су давали децу на школовање – тек деца рођена шездесетих година 19. века почела су масовније да се образују. Томе је допринело и то што је Ужице до 1866. године имало само основну школу, а многи родитељи нису имали средства да школују децу ван града. 

Они који су ипак наставили школовање издржавали су се "послуживањем" и "благодејањем". 

Стојановић примећује да "можда ни у једној вароши у Србији није било мање разлике у души између сељака и варошанина", јер су варошани у суштини били исти ти сељаци – у Ужицу није било страних етничких елемената попут Цинцара, Грка и Јевреја. 

Живот у ужичким кућама 

Кућни ентеријер био је скроман – намештај "прост и ограничен на најнужније". 

Ако би у соби постојао миндерлук, био би застрт, а у угловима би се налазили шилтети, већи вунени јастуци, поређани уз зид. 

Кревети су били ретки, спавало се на патосу, а ујутру су душеци и јоргани слагани у душеклик (долап у муслиманским кућама) или сандук и прекривани чаршафом или ћилимчетом. 

Сви чланови породице спавали су у истој соби, често и с млађом децом. Јело се са синије, седећи на патосу прекрштених ногу. 

Храна је била једноставна и без много зачина: правили су се гурабије, брдарице, алва с медом, локумиће, мушкацоне, уштипци и друге пите, које су се пекле код куће или носиле у пекарницу. 

У пекарници су се припремали и сложенији оброци попут "папазјаније" и "пржуље", јер их је било тешко спремити на огњишту, будући да шпорети нису постојали. 

Рушење куће Љубомира Стојановића 

Иако Ужичани данас поносно истичу своју културну баштину, однос према наслеђу Љубомира Стојановића сведочи о великом пропусту. 

Кућа у којој је рођен и живео овај знаменити Ужичанин срушена је 2016. године, а на њеном месту изграђен је стамбено-пословни објекат – и то у самом центру града. 

Стојановић, који није имао потомке, поклонио је своју кућу Ужицу, али уместо да буде очувана као споменик културе, дозвољено је њено рушење. 

Завод за заштиту споменика културе у Краљеву дао је 2013. године дозволу за уклањање, уз образложење да објекат нема архитектонску вредност, већ само историјску. 

На новоизграђеној згради данас стоји обележје да је ту некада била кућа Љубе Стојановића, али са грешком – наводи се да је био члан Српске академије наука и уметности, иако је за његовог живота институција носила назив Краљевска академија наука. 

Човек који је сачувао Мирослављево јеванђеље 

Љубомир Стојановић имао је кључну улогу у очувању Мирослављевог јеванђеља, једног од најважнијих српских културних споменика и најстаријег сачуваног илустрованог ћириличног рукописа. 

Краљ Александар Обреновић је 1896. године добио Јеванђеље од монаха из Хиландара, али само два дана касније у манастир је стигао непознати руски емисари желећи да га купи, не питајући за цену. 

Те исте године, Стојановић је, по налогу краља, однео Јеванђеље у Беч, где је урађено фототипско издање, чиме је осигурано његово трајно очување. 

Заборављени знаменити Ужичанин Љубомир Стојановић описивао је Ужичане као срдачне људе који су са својим комшијама делили и срећу и тугу. 

Волео је своје Ужице, али су и Ужичани, као и цела Србија, начинили велику неправду према њему. 

Ужице је од 21. марта прошле године званично постало Национална престоница културе Србије. 

Град ни на који начин није обновио сећање на човека који је задужио не само Ужичане, већ и целу Србију.

Скупштина Града донела је одлуку да се у 2024. години, када је Ужице било престоница културе Србије, у граду постави спомен-обележје Љубомиру Љуби Стојановићу, што до данас није учињено.

***

У Матици српској од 2021. годинесе додељују награде које носе име "Љубомир Стојановић" за најбоље мастерске радове из српког језика за студенте са универзитета у Србији, Републици Српској и Црној Гори. 

Награда је установљена, како би се млади студенти подстакли да се баве науком и негују српски језик.