"Pao je četrnaesti kilometar, al' nikad neće Kadinjača" Tajna reči urezanih na spomen-obeležju nadomak Užica

Sutra će na Spomen-kompleksu Kadinjača biti obeležena 84. godišnjica Bitke na Kadinjači, jedne od najsimboličnijih i najpotresnijih epizoda Narodnooslobodilačke borbe. 

Državnu ceremoniju tradicionalno organizuju Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, Grad Užice i Narodni muzej Užice, a u 11 časova biće položeni venci, održana obraćanja zvaničnika i umetnički program na mestu gde je 29. novembra 1941. godine stradao čitav Radnički bataljon. 

Bitka koja je zapečatila kraj Užičke republike 

Bitka na Kadinjači odigrala se u sklopu Prve neprijateljske ofanzive, 29. novembra 1941. godine, na prevoju Kadinjača, 14 kilometara severozapadno od Užica. 

U njoj su se nemačke okupacione trupe sukobile sa Radničkim bataljonom Užičkog NOP odreda i jedinicama Posavskog, Šestog i Drugog šumadijskog odreda. 

Radnički bataljon, sastavljen od tri čete – Pekarske, Krojačko-obućarske i Tkačke – brojao je oko 270 boraca. 

Njihov zadatak bio je jedan od najtežih u dotadašnjem toku rata: da zaustave napredovanje nemačke kolone i štite odstupnicu Vrhovnom štabu, ranjenicima i stanovništvu koji su se povlačili iz Užica ka Zlatiboru i Sandžaku. 

Iako je Vrhovni štab verovao da je reč o pešadijskoj diviziji, pred branioce Kadinjače je stigla oklopna jedinica 342. divizije. 

Protiv tenkova i teško naoružanih Nemaca stavljene su lako naoružane radničke čete, ali one su otpor pružile do poslednjeg čoveka. 

U borbi vođenoj od jutra do popodneva poginuli su gotovo svi pripadnici Radničkog bataljona, uključujući komandanta Andriju Đurovića, Dušana Jerkovića, političkog komesara Boru Markovića i brojne borce. 

Posebno se istakao komandant topa Radivoje Jovanović Bradonja, koji je pravilnim izborom položaja partizanskog topa gotovo do poslednjeg trenutka uspevao da zaustavlja neprijatelja. 

Istog dana, nakon pada Kadinjače, nemačke jedinice ušle su u Užice i time označile kraj Užičke republike. 

Užička republika – 67 dana slobode 

Užička republika bila je prva slobodna teritorija u porobljenoj Evropi tokom Drugog svetskog rata. 

Postojala je od 24. septembra do 29. novembra 1941, na prostoru zapadne Srbije i Šumadije. 

Centar oslobođene teritorije bilo je Užice, gde su bili smešteni Vrhovni štab, Centralni komitet KPJ, partizanska fabrika oružja i redakcija lista "Borba". 

To je bio jedinstven period u kom je, usred okupacije, organizovan kompletan društveni, politički i kulturni život. 

Pesnik Slavko Vukosavljević, koji je tada imao manje od 15 godina i bio kurir partizanske jedinice, kasnije je zapisao: 

- Ako bih morao da ukratko kažem šta je bila Užička republika, rekao bih da je u onoj atmosferi sloma, poraza, mraka, okupacije, tiranije i smrti, slobodno Užice bilo stanje i manifestacija zanosa, hrabrosti, dostojanstva i nade.

Zašto je bitka na Kadinjači postala simbol? 

Odbrana Kadinjače postala je sinonim za žrtvu, odanost i herojstvo radničkih boraca koji su svesno ostali da poginu kako bi omogućili spas hiljadama ljudi. 

Nemci su imali minimalne gubitke, svega dva vojnika, ali su branitelji Kadinjače svojom žrtvom obezbedili povlačenje Vrhovnog štaba i ranjenika. 

Borba nekoliko stotina partizana protiv oko 3.000 nemačkih vojnika zabeležena je kao jedan od najvećih podviga Narodnooslobodilačke borbe u Srbiji. 

Radnički bataljon je za taj čin odlikovan Ordenom zasluga za narod 1. reda. 

"Pao je četrnaesti kilometar, al' nikad neće Kadinjača" 

Na monumentalnom spomen-obeležju na Kadinjači uklesani su stihovi pesnika Slavka Vukosavljevića, koji je posle rata podvig  pretočio u poemu "Kadinjača" (1950): 

"Rođena zemljo, jesli li znala – 

tu je pogin’o bataljon ceo; 

crvena krv je procvetala 

kroz snežni pokrov, hladan i beo. 

Noću je i to zavej'o vetar. 

Ipak, na jugu vojska korača: 

Pao je četrnaesti kilometar, al' nikad neće – Kadinjača!"

Četrnaesti kilometar označava poslednju liniju odbrane Užica. Bio je to tačan putni marker na kom je bataljon položio živote. 

Kadinjača, međutim, "nikad neće pasti", jer je postala simbol koji nadživljava vreme, epohe i režime. 

U kolektivnom pamćenju ostala je sinonim za otpor, prkos i žrtvu. 

Spomen-kompleks Kadinjača - čuvanje sećanja 

Spomen-kompleks Kadinjača je memorijalni prirodni spomenik, proglašen 1979. godine kulturnim dobrom od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju. 

Prva kosturnica podignuta je 1952, a konačan izgled kompleks je dobio 1979. godine, prema projektu vajara Miodraga Živkovića i arhitekte Aleksandra Đokića. 

Svečano ga je otvorio Josip Broz Tito. 

Kompleks se sastoji iz tri celine: Amfiteatar Užičke republike, Aleja Radničkog bataljona, Visoravan slobode. 

Posebnu celinu čini Spomen-dom sa više od 300 autentičnih predmeta – dokumentima, oružjem i ličnim stvarima boraca. 

Naspram spomenika nalazi se Partizanov drvored sa 88 stabala zasađenih 1984. godine u čast Tita. 

Ko je autor čuvenih stihova sa Kadinjače?

Slavko Vukosavljević (1927–2004), užički pesnik, novinar i prevodilac, autor je nekoliko značajnih zbirki: "Tekstovi", "Šta kažeš, Marija", "Moja jedina mladost", "Patriotske pesme" i "Rođendan". 

Međutim, najpoznatiji je upravo po poemi "Kadinjača", koja je do 1985. imala čak šest izdanja. 

Kao dečak, bio je kurir pri partizanskoj jedinici. O životu u Užičkoj republici govorio je davne 1961. godine.

Govoreći o tome kako bi okarakterisao Užičku republiku, rekao je: 

- Vrlo dobro razumem vaše pitanje i odlično znam šta hoću da odgovorim, ali ja ne znam kako bih to ukratko kazao. To je bio čitav jedan život, čitav jedan svet. U vrlo malo vremena događalo se vrlo mnogo. Za nekoliko meseci mi smo doživeli slom stare Jugoslavije… zatim stravu okupacije… a odmah zatim doživeli smo ne samo simbolični početak već i prve stvarne dane revolucije… 

Dodao je da je nemoguće razumeti odgovore bez razumevanja epskih razmera tog vremena, pa je zaključio: 

- Ako bih morao da ukratko kažem šta je bila Užička republika… slobodno Užice bilo je stanje i manifestacija zanosa, hrabrosti, dostojanstva i nade. 

Kada je objašnjavao kako je nastao naziv Užička republika, opisao je atmosferu u kojoj su ulice bile pune ljudi iz svih krajeva, dok se u šali govorilo da je Užice "postalo prestonica". Tek kasnije je saznao da je izraz potekao iz beogradske izdajničke štampe, ali ga je narod prihvatio sa ponosom. 

Na sećanja o najradosnijem trenutku, izdvojio je sliku igranke u Sokolskom domu: 

- Muzika je svirala 'Široka strana' i 'Nabrusimo kose', i te pesme nosile su celu dvoranu… a niko nije zaboravljao da je ogromna nemačka sila na svega osamdeset kilometara…

Najtužniji trenutak vezuje se za pad Užica: 

- Hapšenje i streljanje velikog broja mladih ljudi… uzora i simbola… kroz koje je jedan dečak zamišljao svoj budući život.

Slavko se posebno sećao eksplozije municije u partizanskoj fabrici oružja: 

- Eksplozije su trajale čitav dan… izbacivale su tela čak na krovove kuća… 

Za njega je najsnažnija tema Užičke republike bila Kadinjača. Najradije je govorio o nečemu što je, kako kaže, "najčudnije i najmanje poznato javnosti", o zarobljenim nemačkim vojnicima koji su se slobodno kretali po gradu: 

- Nemački vojnici išli su od kuće do kuće, klanjali se i cepali domaćicama drva… za nešto hrane. U vreme najveće nemačke obesti i moći. 

Zabavni život tog vremena opisivao je kao neočekivano bogat: 

- Skoro svako veče bile su priredbe i igranke… orkestar je svirao 'Budi se istok i zapad' ili tango 'Noćas ću draga tebi šaptati nežne reči+… Ispred Sokolskog doma ljubili su se parovi, a mi dečaci smo gledali i ratnike i ljubavnike. 

Na tadašnje pitanje da li će još pisati o Užicu, odgovorio je: 

- Sasvim sigurno, jer to znači pisati o ljubavi, životu i smrti…