Predsednici koji su obožavali knjige - šta su čitali neki od najmoćnijih ljudi u istoriji
Brojni predsednici kroz istoriju bili su strastveni čitaoci, a njihova ljubav prema književnosti oblikovala je i način na koji su razmišljali i vodili države.
Dok ih javnost pamti po političkim odlukama i istorijskim govorima, mnogi predsednici imali su i jednu tišu strast – knjige.
Njihove biblioteke otkrivaju mnogo više o njima nego što to čine zvanične biografije, pokazujući da su i oni bili strastveni čitaoci.
Teodor Ruzvelt predsednik Sjedinjenih Američkih Država od 1901. do 1909. godine
Ako postoji apsolutni šampion u čitanju među predsednicima, to je Teodor Ruzvelt. Njegovi biografi tvrde da je Ruzvelt čitao barem jednu knjigu dnevno – čak i tokom svog predsedničkog mandata. Ukoliko bi imao mirno veče, umeo je da pročita i dve do tri knjige u jednom dahu.
Kako je to uspevao? Ruzvelt nije čekao savršen trenutak za čitanje. Čitao je pre doručka, u kratkim pauzama između sastanaka sa senatorima, pa čak i dok je čekao da mu posluže obrok. Još važnije Ruzvelt je upotrebljavao tehnike brzog čitanja i imao je sposobnost fotografskog pamćenja te je navodno bio sposoban da recituje čitave pasuse mesecima nakon pročitanog.
Čitao je na nekoliko jezika (uključujući engelski, francuski i nemački, a solidno je razumeo italijanski, latinski i starogrčki) i zanimao se za sve: od biologije, ornitologije i vojne istorije, do poezije i klasičnih romana.
Tokom svog života i sam je napisao preko 35 knjiga. Njegova knjiga "Pomorski rat 1812." (The Naval War of 1812), koju je napisao dok je bio u dvadesetim godinama, bila je toliko stručna i detaljna da se i danas koristi kao obavezna literatura na američkoj Pomorskoj akademiji. Pisao je o svemu: o lovu, prirodi, biografijama, politici i istoriji osvajanja američkog Zapada.
Šarl de Gol, predsednik Francuske u periodu 1959–1969.
Iako ga istorija pamti kao strogog vojskovođu i osnivača francuske Pete republike, Šarl de Gol je zapravo bio duboko i strastveno posvećen književnosti.
Njegov otac, Anri de Gol, bio je profesor istorije i književnosti, te je mladom Šarlu rano usadio ljubav prema klasicima. Njegova neverovatna memorija bila je legendarna u porodici i među prijateljima; još kao mladić mogao je napamet da recituje stotine stranica francuske poezije i proze. Obožavao je Šarla Pegija, Šatobrijana, Rasina i Korneja.
Šarl de Gol nije bio samo strastveni čitalac, već i izuzetan pisac. Njegovo remek-delo svakako su Ratni memoari (Mémoires de guerre). Za razliku od mnogih političara kojima su memoari pisali drugi (takozvani "pisci iz senke"), de Gol je svaku reč pisao sam, pažljivo birajući izraze, prepravljajući nacrte i glancajući rečenice dok ne bi dobio savršen, klasičan ritam. Njegova proza često je poređena sa delima najvećih francuskih istoričara i pisaca 19. veka. Postojale su čak i inicijative da mu se dodeli Nobelova nagrada za književnost, ali je ona dodeljena jednom drugom političaru, Vinstonu Čerčilu, koji je takođe bio veliki stilista i napisao impresivne ratne memoare.
Njegovo poštovanje prema piscima bilo je ogromno. Za ministra kulture postavio je poznatog književnika Andrea Malroa. Kada su mu tokom studentskih nemira 1968. godine predložili da uhapsi svog oštrog kritičara, filozofa Žan-Pola Sartra, de Gol je to glatko odbio čuvenom rečenicom: "Ne, ne hapsi se Volter."
Fransoa Miteran predsednik Francuske 1981 - 1995.
Fransoa Miteran je bio istinski bibliofil. Njegova privatna biblioteka brojala je preko 20.000 naslova. Njegova omiljena aktivnost, čak i tokom najtežih političkih kriza, bila je obilazak antikvarnica i knjižara na levoj obali Sene. Često je znao da pobegne obezbeđenju kako bi na miru prelistavao stara izdanja.
Za razliku od drugih političara koji su se okruživali tehnokratama i moćnicima, Miteran je tražio društvo intelektualaca. Njegovi najbliži prijatelji bili su pisci poput Margarit Diras i Elija Vizela. Verovao je da pisci vide dublje i dalje od političkih analitičara.
Miteran je takođe bio majstor pisane reči, a od njegovih knjiga posebno se izdvaja Slamnata trska (La Paille et le Grain).
Možda najveći dokaz njegove ljubavi prema knjizi je izgradnja nove Narodne biblioteke Francuske (BnF) u Parizu. Ovaj kolosalni projekat, sastavljen od četiri kule u obliku otvorenih knjiga, danas nosi njegovo ime. Iako su ga kritikovali zbog troškova, on je smatrao da je moderna biblioteka najvažniji poklon koji jedan političar može ostaviti svom narodu.
