Председници који су обожавали књиге - шта су читали неки од најмоћнијих људи у историји

Док их јавност памти по политичким одлукама и историјским говорима, многи председници имали су и једну тишу страст – књиге. 

Њихове библиотеке откривају много више о њима него што то чине званичне биографије, показујући да су и они били страствени читаоци.

Теодор Рузвелт председник Сједињених Америчких Држава од 1901. до 1909. године

Ако постоји апсолутни шампион у читању међу председницима, то је Теодор Рузвелт. Његови биографи тврде да је Рузвелт читао барем једну књигу дневно – чак и током свог председничког мандата. Уколико би имао мирно вече, умео је да прочита и две до три књиге у једном даху.

Како је то успевао? Рузвелт није чекао савршен тренутак за читање. Читао је пре доручка, у кратким паузама између састанака са сенаторима, па чак и док је чекао да му послуже оброк. Још важније Рузвелт је употребљавао технике брзог читања и имао је способност фотографског памћења те је наводно био способан да рецитује читаве пасусе месецима након прочитаног.

Читао је на неколико језика (укључујући енгелски, француски и немачки, а солидно је разумео италијански, латински и старогрчки) и занимао се за све: од биологије, орнитологије и војне историје, до поезије и класичних романа. 

Током свог живота и сам је написао преко 35 књига. Нјегова књига "Поморски рат 1812." (The Навал War оф 1812), коју је написао док је био у двадесетим годинама, била је толико стручна и детаљна да се и данас користи као обавезна литература на америчкој Поморској академији. Писао је о свему: о лову, природи, биографијама, политици и историји освајања америчког Запада.

Шарл де Гол, председник Француске у периоду 1959–1969.

Иако га историја памти као строгог војсковођу и оснивача француске Пете републике, Шарл де Гол је заправо био дубоко и страствено посвећен књижевности. 

Његов отац, Анри де Гол, био је професор историје и књижевности, те је младом Шарлу рано усадио љубав према класицима. Његова невероватна меморија била је легендарна у породици и међу пријатељима; још као младић могао је напамет да рецитује стотине страница француске поезије и прозе. Обожавао је Шарла Пегија, Шатобријана, Расина и Корнеја.

Шарл де Гол није био само страствени читалац, већ и изузетан писац. Његово ремек-дело свакако су Ратни мемоари (Мéмоирес де guerre). За разлику од многих политичара којима су мемоари писали други (такозвани "писци из сенке"), де Гол је сваку реч писао сам, пажљиво бирајући изразе, преправљајући нацрте и гланцајући реченице док не би добио савршен, класичан ритам. Његова проза често је поређена са делима највећих француских историчара и писаца 19. века. Постојале су чак и иницијативе да му се додели Нобелова награда за књижевност, али је она додељена једном другом политичару, Винстону Черчилу, који је такође био велики стилиста и написао импресивне ратне мемоаре.

Његово поштовање према писцима било је огромно. За министра културе поставио је познатог књижевника Андреа Малроа. Када су му током студентских немира 1968. године предложили да ухапси свог оштрог критичара, филозофа Жан-Пола Сартра, де Гол је то глатко одбио чувеном реченицом: "Не, не хапси се Волтер." 

Франсоа Митеран председник Француске 1981 - 1995.

Франсоа Митеран је био истински библиофил. Његова приватна библиотека бројала је преко 20.000 наслова. Његова омиљена активност, чак и током најтежих политичких криза, била је обилазак антикварница и књижара на левој обали Сене. Често је знао да побегне обезбеђењу како би на миру прелиставао стара издања.

За разлику од других политичара који су се окруживали технократама и моћницима, Митеран је тражио друштво интелектуалаца. Његови најближи пријатељи били су писци попут Маргарит Дирас и Елија Визела. Веровао је да писци виде дубље и даље од политичких аналитичара.

Митеран је такође био мајстор писане речи, а од његових књига посебно се издваја Сламната трска (Ла Paille ет ле Граин).

Можда највећи доказ његове љубави према књизи је изградња нове Народне библиотеке Француске (БнФ) у Паризу. Овај колосални пројекат, састављен од четири куле у облику отворених књига, данас носи његово име. Иако су га критиковали због трошкова, он је сматрао да је модерна библиотека најважнији поклон који један политичар може оставити свом народу.