Ђурђев: Хути гурају цену нафте ка 150 долара или од Ормуза до Париза, преко Београда геополитика која гаси индустрију

Број затварања фабрика у Француској скочио је за 30%. То није статистика која се чита уз јутарњу кафу и заборавља до поднева, већ показатељ једне дубље промене која се већ дешава пред нашим очима. Према подацима француског Министарства финансија, око 160 фабрика затворено је током 2025. године, у односу на 121 затвореном фабриком у претходној.

Разлог није један, већ комбинација притиска азијских конкурената, америчких тарифа и што је кључно, наглог раста цена нафте и енергије. Најтеже су погођени пољопривреда, сектор робе широке потрошње и грађевинарство, док су компаније попут АрселорМитала и Валеа биле приморане да угасе производњу услед пада тражње и раста трошкова. Ово није француски проблем. Ово је европски тренд. И још важније, ово је последица једне стратегије која се годинама представљала као рационална, модерна и неизбежна, а која се сада урушава под притиском реалности. Европа је деценију градила модел у коме је јефтина енергија била подразумевана.

Увоз гаса, нафте и деривата није био питање безбедности, већ логистике. Индустрија је могла да функционише, пољопривреда да производи, а грађани да живе у уверењу да је раст и развој нешто што долази само од себе. Данас се показује да је тај модел био заснован на претпоставци да свет остаје стабилан. Напад јеменских Хута на Израел током викенда није само нови догађај у низу блискоисточних сукоба, већ сигнал да се рат шири и да у њега улазе актери који су до јуче деловали на периферији. Хути су тим потезом јасно ставили до знања да делују у координацији са ширим иранским интересом, и тржиште је ту поруку разумело много брже од политичара.

Цена сирове нафте Брент скочила је на 115,66 долара по барелу, док је WTI достигао 102,56 долара. И то није врхунац. Процене да цена може достићи 150 долара већ у наредним данима више не делују као претеране. У средишту овог процеса налази се Ормуски мореуз. Та уска водена линија, коју већина људи никада није видела на мапи, има већу моћ над светском економијом него већина влада. Кроз Ормус пролази значајан део глобалног извоза нафте. Када се тај ток поремети, последице нису локалне оне се тренутно преливају на цене, инфлацију, транспорт и индустрију. То се већ дешава. Чак су и Сједињене Државе осетиле удар, где су се појавили протести због раста цена горива. 

Оно што је до јуче био регионални ризик, сада постаје глобални поремећај. Европа у оваквој ситуацији нема много простора за маневар. Француска влада припрема план електрификације великих размера, са циљем да до 2030. смањи зависност од увозних фосилних горива са 60% на 40%. Субвенције за инфраструктуру расту, подстиче се уградња топлотних пумпи и ширење електричних возила. Али то су мере које делују у временском хоризонту од пет до десет година.

Криза која се сада развија делује у временском оквиру од неколико месеци. И ту се отвара један парадокс који најбоље показује дубину проблема. Европа, која је желела да се ослободи зависности, постала је још зависнија и то од Индије. Индија, која је куповала руску нафту са попустом, прерађивала је и извозила деривате Европи. Сада уводи порез на извоз како би надокнадила трошкове субвенција на домаћем тржишту. Практично, Европа плаћа цену сопствене погубне енергетске стратегије. И нема где да оде. Алтернативни добављачи су или у Персијском заливу, који је тренутно нестабилан, или у Кини, где је извоз горива ограничен. Америчке количине нису довољне да покрију европске потребе. Европа је доведена у позицију у којој мора да прихвати услове које диктирају други. Када се погледа структура потрошње горива у Европи, постаје јасно где ће удар бити најјачи. Сваки други литар нафтних деривата троши се у друмском саобраћају, око десет процената у ваздушном и поморском транспорту, док остатак отпада на индустрију и домаћинства. У условима несташице, државе немају много избора. 

Ако цене не смање потрошњу, биће уведена ограничења. Прво продаје горива, затим кретања, а у крајњем случају и директне рестрикције. То значи да ће слободно кретање грађана, које се сматра једним од основних права, постати економска категорија. И то је цена стратегијских грешака које су прављене годинама. Последице по економију биће дубоке. Петрохемијска индустрија већ се суочава са недостатком сировина. Пољопривреда, која у потпуности зависи од дизела, гаса и ђубрива, улази у зону високог ризика. Туризам, као један од кључних сектора европских економија, директно зависи од цене керозина и доступности транспорта. Када се све то сабере, Европа улази у период који ће обележити висока инфлација, пад производње и смањење животног стандарда. У позадини свега, дешава се још један процес који може имати дугорочније последице од саме кризе. Доводи се у питање систем петродолара. 

Тај систем почива на трговини нафтом у доларима и безбедносним односима између Сједињених Држава и земаља Персијског залива. Данас су оба стуба под притиском. Земље Залива управљају фондовима вредним више од шест билиона долара и све више усмеравају своје економске везе ка Азији. Саудијска Арабија већ продаје више нафте Кини него Сједињеним Државама. Ако се тај тренд настави, последице ће превазићи енергетско тржиште и захватити читав финансијски систем. Истовремено, показује се да ни технолошки сектор није имун. Вештачка интелигенција, која је до јуче представљана као нови мотор раста, у великој мери зависи од енергетске инфраструктуре. Дата центри троше огромне количине струје, а раст цена енергије директно утиче на трошкове њиховог рада. Компаније попут Амазон-а, Microsoft-a и Nvidia-e постају рањиве не због недостатка технологије, већ због зависности од ресурса. У таквом окружењу, ни Сједињене Државе не делују као апсолутни центар контроле. Војно присуство у региону расте, али није довољно за потпуну операцију. Савезници нису јединствени, Израел води сопствену политику, а земље Персијског залива не желе да се баланс снага радикално помери у корист Вашингтона. То значи да се криза одвија у систему у коме више не постоји један центар одлучивања. И управо је то најопаснији аспект читаве ситуације. Када систем изгуби јасан центар, криза престаје да буде пролазна и постаје структурна. Европа је већ ушла у ту фазу.

Индустрија се гаси, зависност расте, а простор за самосталну политику се сужава. Питање више није да ли ће се ситуација стабилизовати. Питање је да ли ће Европа успети да поврати контролу над енергијом. Јер без те контроле, све остало постаје споредно. Србија се у оваквом глобалном поремећају не налази на периферији, већ на линији удара. Њена енергетска позиција није резултат тренутне кризе, већ дугогодишње структуралне зависности. Земља која нема сопствене изворе нафте и гаса у довољној мери, ослања се на токове које не контролише. То значи да свака дестабилизација на Блиском истоку директно утиче на њен економски систем.

Поремећаји у Ормуском мореузу за Србију нису апстрактан проблем, већ питање цене горива, транспорта и производње. Свако повећање цене нафте прво се прелива на логистику, а затим на све остале секторе. Индустрија, која већ ради у условима смањене марже, постаје још рањивија. Пољопривреда, као један од стубова економије, директно зависи од дизела и ђубрива. То значи да раст цена енергената неминовно доводи до раста цена хране. У таквом окружењу, инфлација престаје да буде монетарни проблем и постаје енергетски. Србија је додатно специфична јер се налази на транзитним правцима који су геополитички осетљиви. Свака промена у односима између великих сила одражава се на њен положај. Енергетски систем Србије ослања се на структуре које су предмет међународних притисака.

То значи да одлуке које се доносе ван Београда имају директан утицај на унутрашњу стабилност. У условима глобалне нестабилности, простор за маневар се сужава. Политика балансирања, која је до сада давала резултате, постаје све ризичнија. Јер када дође до озбиљне кризе, баланс више није опција, већ се намеће избор. Србија у том тренутку не бира између добрих решења, већ између мање лоших. Енергетска зависност постаје ограничење сваке друге политике. Без контроле над енергијом, нема ни пуне економске суверености. Без економске суверености, политичке одлуке постају условљене.

То је механизам који постепено претвара државу из субјекта у објекат. Зато питање енергетике више није техничко, већ стратешко. Србија ће у наредном периоду морати да одлучи да ли ће остати у режиму адаптације или ће покушати да изгради сопствену отпорност. Јер у свету у коме енергија постаје оружје, опстају само они који имају контролу или бар алтернативу.