Đurđev: Huti guraju cenu nafte ka 150 dolara ili od Ormuza do Pariza, preko Beograda geopolitika koja gasi industriju

Broj zatvaranja fabrika u Francuskoj skočio je za 30%. To nije statistika koja se čita uz jutarnju kafu i zaboravlja do podneva, već pokazatelj jedne dublje promene koja se već dešava pred našim očima. Prema podacima francuskog Ministarstva finansija, oko 160 fabrika zatvoreno je tokom 2025. godine, u odnosu na 121 zatvorenom fabrikom u prethodnoj.

Razlog nije jedan, već kombinacija pritiska azijskih konkurenata, američkih tarifa i što je ključno, naglog rasta cena nafte i energije. Najteže su pogođeni poljoprivreda, sektor robe široke potrošnje i građevinarstvo, dok su kompanije poput ArselorMitala i Valea bile primorane da ugase proizvodnju usled pada tražnje i rasta troškova. Ovo nije francuski problem. Ovo je evropski trend. I još važnije, ovo je posledica jedne strategije koja se godinama predstavljala kao racionalna, moderna i neizbežna, a koja se sada urušava pod pritiskom realnosti. Evropa je deceniju gradila model u kome je jeftina energija bila podrazumevana.

Uvoz gasa, nafte i derivata nije bio pitanje bezbednosti, već logistike. Industrija je mogla da funkcioniše, poljoprivreda da proizvodi, a građani da žive u uverenju da je rast i razvoj nešto što dolazi samo od sebe. Danas se pokazuje da je taj model bio zasnovan na pretpostavci da svet ostaje stabilan. Napad jemenskih Huta na Izrael tokom vikenda nije samo novi događaj u nizu bliskoistočnih sukoba, već signal da se rat širi i da u njega ulaze akteri koji su do juče delovali na periferiji. Huti su tim potezom jasno stavili do znanja da deluju u koordinaciji sa širim iranskim interesom, i tržište je tu poruku razumelo mnogo brže od političara.

Cena sirove nafte Brent skočila je na 115,66 dolara po barelu, dok je WTI dostigao 102,56 dolara. I to nije vrhunac. Procene da cena može dostići 150 dolara već u narednim danima više ne deluju kao preterane. U središtu ovog procesa nalazi se Ormuski moreuz. Ta uska vodena linija, koju većina ljudi nikada nije videla na mapi, ima veću moć nad svetskom ekonomijom nego većina vlada. Kroz Ormus prolazi značajan deo globalnog izvoza nafte. Kada se taj tok poremeti, posledice nisu lokalne one se trenutno prelivaju na cene, inflaciju, transport i industriju. To se već dešava. Čak su i Sjedinjene Države osetile udar, gde su se pojavili protesti zbog rasta cena goriva. 

Ono što je do juče bio regionalni rizik, sada postaje globalni poremećaj. Evropa u ovakvoj situaciji nema mnogo prostora za manevar. Francuska vlada priprema plan elektrifikacije velikih razmera, sa ciljem da do 2030. smanji zavisnost od uvoznih fosilnih goriva sa 60% na 40%. Subvencije za infrastrukturu rastu, podstiče se ugradnja toplotnih pumpi i širenje električnih vozila. Ali to su mere koje deluju u vremenskom horizontu od pet do deset godina.

Kriza koja se sada razvija deluje u vremenskom okviru od nekoliko meseci. I tu se otvara jedan paradoks koji najbolje pokazuje dubinu problema. Evropa, koja je želela da se oslobodi zavisnosti, postala je još zavisnija i to od Indije. Indija, koja je kupovala rusku naftu sa popustom, prerađivala je i izvozila derivate Evropi. Sada uvodi porez na izvoz kako bi nadoknadila troškove subvencija na domaćem tržištu. Praktično, Evropa plaća cenu sopstvene pogubne energetske strategije. I nema gde da ode. Alternativni dobavljači su ili u Persijskom zalivu, koji je trenutno nestabilan, ili u Kini, gde je izvoz goriva ograničen. Američke količine nisu dovoljne da pokriju evropske potrebe. Evropa je dovedena u poziciju u kojoj mora da prihvati uslove koje diktiraju drugi. Kada se pogleda struktura potrošnje goriva u Evropi, postaje jasno gde će udar biti najjači. Svaki drugi litar naftnih derivata troši se u drumskom saobraćaju, oko deset procenata u vazdušnom i pomorskom transportu, dok ostatak otpada na industriju i domaćinstva. U uslovima nestašice, države nemaju mnogo izbora. 

Ako cene ne smanje potrošnju, biće uvedena ograničenja. Prvo prodaje goriva, zatim kretanja, a u krajnjem slučaju i direktne restrikcije. To znači da će slobodno kretanje građana, koje se smatra jednim od osnovnih prava, postati ekonomska kategorija. I to je cena strategijskih grešaka koje su pravljene godinama. Posledice po ekonomiju biće duboke. Petrohemijska industrija već se suočava sa nedostatkom sirovina. Poljoprivreda, koja u potpunosti zavisi od dizela, gasa i đubriva, ulazi u zonu visokog rizika. Turizam, kao jedan od ključnih sektora evropskih ekonomija, direktno zavisi od cene kerozina i dostupnosti transporta. Kada se sve to sabere, Evropa ulazi u period koji će obeležiti visoka inflacija, pad proizvodnje i smanjenje životnog standarda. U pozadini svega, dešava se još jedan proces koji može imati dugoročnije posledice od same krize. Dovodi se u pitanje sistem petrodolara. 

Taj sistem počiva na trgovini naftom u dolarima i bezbednosnim odnosima između Sjedinjenih Država i zemalja Persijskog zaliva. Danas su oba stuba pod pritiskom. Zemlje Zaliva upravljaju fondovima vrednim više od šest biliona dolara i sve više usmeravaju svoje ekonomske veze ka Aziji. Saudijska Arabija već prodaje više nafte Kini nego Sjedinjenim Državama. Ako se taj trend nastavi, posledice će prevazići energetsko tržište i zahvatiti čitav finansijski sistem. Istovremeno, pokazuje se da ni tehnološki sektor nije imun. Veštačka inteligencija, koja je do juče predstavljana kao novi motor rasta, u velikoj meri zavisi od energetske infrastrukture. Data centri troše ogromne količine struje, a rast cena energije direktno utiče na troškove njihovog rada. Kompanije poput Amazon-a, Microsoft-a i Nvidia-e postaju ranjive ne zbog nedostatka tehnologije, već zbog zavisnosti od resursa. U takvom okruženju, ni Sjedinjene Države ne deluju kao apsolutni centar kontrole. Vojno prisustvo u regionu raste, ali nije dovoljno za potpunu operaciju. Saveznici nisu jedinstveni, Izrael vodi sopstvenu politiku, a zemlje Persijskog zaliva ne žele da se balans snaga radikalno pomeri u korist Vašingtona. To znači da se kriza odvija u sistemu u kome više ne postoji jedan centar odlučivanja. I upravo je to najopasniji aspekt čitave situacije. Kada sistem izgubi jasan centar, kriza prestaje da bude prolazna i postaje strukturna. Evropa je već ušla u tu fazu.

Industrija se gasi, zavisnost raste, a prostor za samostalnu politiku se sužava. Pitanje više nije da li će se situacija stabilizovati. Pitanje je da li će Evropa uspeti da povrati kontrolu nad energijom. Jer bez te kontrole, sve ostalo postaje sporedno. Srbija se u ovakvom globalnom poremećaju ne nalazi na periferiji, već na liniji udara. NJena energetska pozicija nije rezultat trenutne krize, već dugogodišnje strukturalne zavisnosti. Zemlja koja nema sopstvene izvore nafte i gasa u dovoljnoj meri, oslanja se na tokove koje ne kontroliše. To znači da svaka destabilizacija na Bliskom istoku direktno utiče na njen ekonomski sistem.

Poremećaji u Ormuskom moreuzu za Srbiju nisu apstraktan problem, već pitanje cene goriva, transporta i proizvodnje. Svako povećanje cene nafte prvo se preliva na logistiku, a zatim na sve ostale sektore. Industrija, koja već radi u uslovima smanjene marže, postaje još ranjivija. Poljoprivreda, kao jedan od stubova ekonomije, direktno zavisi od dizela i đubriva. To znači da rast cena energenata neminovno dovodi do rasta cena hrane. U takvom okruženju, inflacija prestaje da bude monetarni problem i postaje energetski. Srbija je dodatno specifična jer se nalazi na tranzitnim pravcima koji su geopolitički osetljivi. Svaka promena u odnosima između velikih sila odražava se na njen položaj. Energetski sistem Srbije oslanja se na strukture koje su predmet međunarodnih pritisaka.

To znači da odluke koje se donose van Beograda imaju direktan uticaj na unutrašnju stabilnost. U uslovima globalne nestabilnosti, prostor za manevar se sužava. Politika balansiranja, koja je do sada davala rezultate, postaje sve rizičnija. Jer kada dođe do ozbiljne krize, balans više nije opcija, već se nameće izbor. Srbija u tom trenutku ne bira između dobrih rešenja, već između manje loših. Energetska zavisnost postaje ograničenje svake druge politike. Bez kontrole nad energijom, nema ni pune ekonomske suverenosti. Bez ekonomske suverenosti, političke odluke postaju uslovljene.

To je mehanizam koji postepeno pretvara državu iz subjekta u objekat. Zato pitanje energetike više nije tehničko, već strateško. Srbija će u narednom periodu morati da odluči da li će ostati u režimu adaptacije ili će pokušati da izgradi sopstvenu otpornost. Jer u svetu u kome energija postaje oružje, opstaju samo oni koji imaju kontrolu ili bar alternativu.