Ко је први у реду за наплату, а ко остаје празних руку: Ево шта се заиста дешава кад фирма оде у стечај

Стечај се не проглашава преко ноћи, нити на основу нечијег хира, закон јасно дефинише услове под којима компанија може бити проглашена стечајним дужником.

Вест да компанија улази у стечај никада не долази сама. Са њом стиже неизвесност за запослене, стрепња поверилаца и гомила питања без јасних одговора.

Шта заправо значи када фирма оде у стечај? Ко ће наплатити своја потраживања? И можда најважније - да ли ће радници добити заостале зараде?

Ова питања постају посебно актуелна сваки пут када нека већа компанија најави затварање или проблеме са ликвидношћу. Модне куће, индустријски гиганти, мали предузећа - стечај не бира. Али правила игре су иста за све.

Када закон каже "доста"

Стечај се не проглашава преко ноћи, нити на основу нечијег хира. Закон јасно дефинише услове под којима компанија може бити проглашена стечајним дужником. Постоји неколико алтернативних разлога који могу покренути овај поступак.

Први и најчешћи разлог је трајнија неспособност плаћања. То практично значи да фирма не може да измири своје обавезе у року од 45 дана од дана када су доспеле. Други сигнал упозорења је потпуно обустављање свих плаћања у непрекидном трајању од 30 дана. Замислите компанију која једноставно престане да плаћа - добављачима, запосленима, држави.

Када то траје месец дана без прекида, закон препознаје озбиљан проблем. Постоји и нешто што се зове претећа неспособност плаћања. Ово је ситуација када је очигледно да фирма вероватно неће моћи да испуни своје обавезе када оне доспеју. Још нема прекида плаћања, али сви знакови показују да је колапс неизбежан.Презадуженост представља четврти стечајни разлог.

Када дугови премаше вредност имовине, математика постаје неумољива. Фирма једноставно дугује више него што вреди све што поседује.

Две путање кроз стечај

Занимљиво је да стечај не мора увек значити крај приче. Постоје два различита пута која компанија може да пређе - банкротство или реорганизација. Стечај банкротством подразумева продају имовине дужника и намирење поверилаца из добијеног новца. Ово је онај класични сценарио који већина људи има на уму када чује реч стечај.

Машине се продају, некретнине иду на лицитацију, а све што се добије расподељује се међу онима којима фирма дугује. Реорганизација нуди другачији приступ. Кроз овај поступак усваја се план који суд потврђује као извршну исправу. Тим планом се дефинише која дуговања се отписују и којом динамиком ће се плаћати преостали дугови.

Компанија наставља да постоји, али под новим условима. Ово може бити спасоносно решење за фирме које имају потенцијал за опоравак.

Ко покреће лавину

Поступак стечаја може покренути неколико различитих страна. Поверилац који не може да наплати своја потраживања има право да поднесе предлог. Сам дужник такође може да иницира поступак - понекад је то чак и најпоштенији потез према свима укљученима. Ликвидациони управник представља трећу страну која може поднети предлог.

Предлог се увек подноси стечајном суду, а то је привредни суд у месту где је седиште фирме. Суд затим одлучује да ли постоје услови за отварање стечајног поступка. Овај претходни поступак може трајати најдуже 30 дана. Ако суд утврди да постоји стечајни разлог, отвара се стечајни поступак и именује стечајни управник.

За запослене долази критичан тренутак. У моменту када суд донесе решење о отварању стечајног поступка, настаје отказни разлог за све уговоре о раду. Стечајни управник затим одлучује о отказу уговора о раду. Ово је реалност коју многи радници тешко прихватају, али закон је недвосмислен.

Битка за место у реду када фирма оде у стечај, сви желе да наплате своја потраживања. Али новца обично нема довољно за све. Зато закон прецизно одређује ко се намирује први, ко други, а ко можда никада неће видети свој новац.

Сваки поверилац мора да поднесе пријаву потраживања суду најкасније у року од 120 дана од објављивања огласа о отварању стечајног поступка у Службеном гласнику Републике Србије. Овај рок није формалност. Пријаве поднете након истека од 120 дана биће одбачене као неблаговремене. Ти повериоци губе сваку шансу да наплате своја потраживања. Пропуштање овог рока може бити кобна грешка.

О сваком пријављеном потраживању одлучује стечајни суд. Ако стечајни управник оспори неко потраживање, поверилац мора да га доказује у парничном поступку. Ово може потрајати и додатно закомпликовати ионако сложену ситуацију.

Редослед намирења који морате знатиИз стечајне масе прво се намирују трошкови самог стечајног поступка. Тек након тога на ред долазе обавезе стечајне масе. Стечајни повериоци се сврставају у исплатне редове, а кључно правило гласи - повериоци нижег исплатног реда намирују се тек након што се намире повериоци вишег реда.

За запослене је најважније разумети где се налазе у овој хијерархији. Први исплатни ред обухвата неисплаћене нето зараде запослених и бивших запослених. Али постоји ограничење - реч је о износу минималних зарада за последњих годину дана пре отварања стечајног поступка, увећано за камату од дана доспећа до дана отварања стечајног поступка.Ако је радник примао зараду већу од минималне, разлика спада у нижи исплатни ред.

Други исплатни ред резервисан је за потраживања по основу јавних прихода доспелих у последња три месеца пре отварања стечајног поступка. Изузетак су доприноси за пензијско и инвалидско осигурање запослених – они се намирују у првом исплатном реду. Ово показује да закон препознаје важност заштите пензијских права радника.

Трећи исплатни ред припада осталим стечајним повериоцима. Овде се налазе добављачи, пословни партнери и сви они који имају легитимна потраживања према фирми. Четврти исплатни ред обухвата потраживања настала две године пре дана отварања стечајног поступка по основу зајмова и сличних аранжмана.

Колективно намирење као принципЦиљ стечаја је најповољније колективно намирење стечајних поверилаца. То се постиже остваривањем највеће могуће вредности стечајног дужника, односно његове имовине. Овај колективни елемент има своју цену – иде науштрб индивидуалних интереса.

Како то изгледа у пракси?

Сва пријављена и утврђена потраживања појединачно се стављају у однос са имовином дужника. Повериоци се затим намирују процентуално, сразмерно уделу свог потраживања. Ако стечајна маса покрива само 40% укупних дугова, сваки поверилац у истом исплатном реду добиће 40% свог потраживања.

Ово објашњава зашто стечај ретко доноси пуно задовољство било коме, осим можда адвокатима који воде поступак. Улога стечајног управника Стечајни управник није само администратор. Он има обавезу да током стечајног поступка предузима све правне радње како би очувао и увећао стечајну масу.

То укључује и нешто што многи не очекују – побијање правних послова стечајног дужника који су претходили отварању стечајног поступка. Замислите следећу ситуацију: месец дана пре отварања стечајног поступка, фирма је закључила уговор о набавци робе и платила значајну суму. Стечајни управник може покушати да ту суму врати у стечајну масу како би се намирили стечајни повериоци.

Тужбама ће настојати да поништи сумњиве уговоре и наплати штету коју је дужник трпео.Ово показује да стечај има своје зубе. Трансакције које су се чиниле завршенима могу бити доведене у питање ако су обављене у периоду непосредно пре стечаја.

Очекивања некад већа од реалности

Не треба се изненадити ако се стечајни повериоци не наплате у целости. Ово је вероватно најтежа истина коју треба прихватити. Стечај по својој природи значи да фирма нема довољно средстава да измири све обавезе. Да има, не би ни била у стечају.

Радници који чекају заостале зараде, добављачи који су испоручили робу на одложено плаћање, држава која потражује порезе – сви они улазе у процес са надом, али често излазе са делимичним намирењем или без њега.

Стечај представља правни механизам за уређено затварање или реорганизацију пословања. Није савршен систем, али нуди структуру у ситуацији која би иначе била хаотична. Разумевање правила игре помаже свима укљученима да донесу информисане одлуке и заштите своје интересе колико је то могуће у датим околностима.

Извор: Србија Данас/Каматица