РАТОВИ ЗА ВОДУ СВЕ ИЗВЕСНИЈИ?! Жедни градови постали реалност - са несташицом суочено 2,7 милијарди људи
Тренутно 45 земаља се налази у условима тзв. воденог стреса.
Претходних дана, објављене су вести о најгорој суши која је погодила Европу у последњих петсто година. На удару су се нашле бројне земље, док је најгора ситуација забележена у Португалу, Немачкој, Француској, Шпанији и Италији. Поред европских земаља, суша није заобишла ни државе на другим континентима, а посебно су погођене Америка, Бразил и Чиле.
Након вести о сушама, објављена је и суморна статистика о несташици воде. Наиме, према подацима Светске организације за природу (WWF), тренутно се са несташицом воде од најмање месец дана суочава око 2,7 милијарди људи на свим континетима. Ситуација је нарочито критична у градовима и урбаним подручјима у којма број становништва најбрже расте. У извештају из 2017. године међународне хуманитарне организације WaterAid под називом "Water Wild" navodi се да је најпогођеније становништво Папуе Нове Гвинеје, Мозамбика и Мадагаскара.
НАЈГОРЕ СУШЕ У ЕВРОПИ У ПОСЛЕДЊИХ 500 ГОДИНА НИСУ ЗАОБИШЛЕ НИ СРБИЈУ! Стручњаци упозоравају: "Усеви угрожени, могућ је и катастрофалан исход"
МОЋ АМЕРИКЕ СЛАБИ: Форбс објавио листу најбогатијих - број милијардера из САД драстично опао
"ПУТИНОВА ЗИМА" СТИЖЕ ПО ЕВРОПСКУ УНИЈУ: Да ли ће Немачка да поклекне?
Према Сверској здравственој организацији минимална количина воде по становнику износи 1000 м3 годишње. Тренутно 45 земаља се налази у условима тзв. воденог стреса. Оне имају на располагању мање од 1000 м3 годишње по становнику - 88% становника Малија, 94% становника Етиопије нема чисту воду. Рурално становништво је далеко угроженије него урбано, које се у већем проценту снадбева организовано путем водовода или им је пак доступнија флаширана вода. Снадбевање флашираном водом је 10 пута скупље, што снадбевање сигурном водом посебно у будућности и у неразвијеним земљама чини веома отежаним.
Жедни градови у Француској
Више од 100 градова и општина у Француској нема више воде за пиће и морају да примају испоруке камионима, рекао је француски министар за еколошку транзицију током посете југоисточном региону земље, наводи Euronews.
У Француској има већ више од стотину општина које немају више воде за пиће, а неопходне количине воде допремају се камионима до ових подручја - рекао је министар екологије Француске Кристоф Беку, док је био у посети граду Ромулеу.
Француска премијерка Елизабет Борн активирала је у петак специјалну комисију за заштиту животне средине која би се бавила сушом, за коју каже да је била "најгора икада забележена" у земљи.
- Изузетна суша коју тренутно доживљавамо оставља без воде многе општине и представља трагедију за наше пољопривреднике, наше екосистеме и биодиверзитет - наводи се у саопштењу.
Већ је 66 француских департмана, што је више од две трећине укупног броја, на највишем нивоу упозорења на сушу.
Министар Беку рекао је да је једини начин максимално пооштрити рестрикције воде како би се избегла ситуација да је више нема. У областима у којима је издато упозорење о ванредној ситуацији, већ су ступила на снагу ограничења за заливање голф терена, пуњење базена, заливање башта и прање аутомобила. У неким областима више није дозвољено покретање фонтана.
Пресушује и највећа подземна издан у Америци
Огалала је највећа подземна издан (резрвоар) на свету, ова фосилна вода се веома споро пуни. Количина воде коју је она природно чувала је била довољна да се преко 50 савезних држава САД (изузимајући Аљаску и Хаваје који су одвојени) формира слој воде дубок 50 цм.
Захваљујући претераном испумпавању, воде је све мање.
Процењује се да се подземне издани у САД троше 4 пута брже од њиховог природног пуњења.
Ако се Огалала издан потроши, на простору који је наводњавала остаће слана пустиња, економска пропаст, здравствени проблеми, и несагледиви еколошки поремећаји, упозоравају стручњаци.
Умирање Аралског мора
Почетком 60-тих година прошлог века започето је са великим пројектом одвођења воде са река које су пуниле Аралско море. Вода је одведена у унутрашњост копна зарад наводњавања плантажа воћа, памука, пиринча у овом аридном региону. Изграђено је мелиорационих канала у дужини преко 1300 км. Резултат тако великог одузимања воде из токова је пресушивање језера. Водена површина је смањена преко 60 %, запремина за преко 75 %, док је салинитет порастао за три пута. Захваљујући томе данас је преко 30000 км2 некадашњег дна услед делатности човека претворено у слану пустињу.
Одвођење воде из река Сир Дарија и Аму Дарија уз испаравање воде из самог језера је изазвало еколошку, економску и здравствену регионалну катастрофу. Један руски званичник је означио као "10 пута гору катастрофу од Чернобиља".
Данас разноси слани прах са осушеног језерског дна на удаљеност од чак 300 км. Како се со шири она уништава усеве, пашњаке, шуме, и остали живи свет. Повећањем салинитета земљиште постаје још мање плодно. Овај феномен је увео нови термин у заштиту животне средине: слану кишу.
Да би очували приносе на овом аридном земљишту пољопривредници повећавају употребу хербицида, инсектицида и ђубрива (првенствено вештачких). Добар део ових хемикалија продире кроз земљу у подземне воде загађујући главни извор пијаће воде. Низак ниво дотока воде, као и повећање концентрације загађујућих материја из пољопривреде, учинио је и надземне воде нездравим за пиће.
Сталним смањивањем (исушивањем) услед прекомерне потрошње воде, Аралско море се "поделило" у неколико готово одвојених водених целина. Али ни то није крај. Нестајање језера се наставља. Најновији сателитски снимци показују да је од некада четвртог највећег (слатководног) језера на свету остало само неколико одвојених малих језераца. Практично језеро данас заузима само 20% некадашње површине. И тај тренд нестајања је све израженији.
Ратови за воду све извеснији
Екстремни временски услови који резултирају климатским променама, попут циклона, поплава и дуготрајне суше, још би више могли погоршати стање и околности у којима живи најпогођенији део становништва наше планете. То би могло да утиче на здравствено стање људи, опште животне околности и количину средстава за живот у најсиромашнијим земљама света. Како расте забринутост како обезбедити становништву довољне количине пијаће воде, тако долази и до расправа о томе да ли ће у будућности бити сукоба који ће за последицу имати борбе над контролом капацитета воде.
Последње две и по деценије, политичари, научници и новинари често су изражавали забринутост да ће спорови око воде и несташица бити разлог будућих ратова. Често се цитира и чувена реченица бившег египатског министра спољних послова и бившег генералног секретара Уједињених нација Бутроса Галија, који је рекао: "Следећи рат на Блиском истоку водиће се због воде, а не политике". Његов наследник у Уједињеним нацијама, Кофи Анан, рекао је 2001. године: "Жестока конкуренција за слатку воду би могла постати извор сукоба и ратова у будућности", док је бивши потпредседник Светске банке Исмаил Серагелдин такође изразио забринутост рекавши: "Ратови следећег века биће око воде осим ако не дође до значајнијих промена у управљању". Поред њих, о овом питању, говорио је и чувени Лестер Браун. Он је на конференцији о водама у Стокхолму нагласио: "Сада је већа вероватноћа да ће се будући ратови на Блиском истоку водити због воде него нафте".
Један од првих оваквих сукоба догодио се у априлу 2021. године између Таџикистана и Киргистана, када је погинуло око 40 људи, а близу 400 је рањено. Конфликт је трајао три дана, а почео је одлуком таџикистанских власти да монтирају камере како би надгледале резервоаре воде у месту Кок - Таш на територији Киргистана. Одлука је изазвала велики револт мештана, који су каменицама гађали камере, што је потом прерасло у сукоб у који су биле укључене војске обе државе.
На Блиском истоку и Северној Африци у прошлости је било неколико конкретних примера могућих сукоба око извора воде.
Још један од камена спотицања у актуелном сукобу између Израела и Палестине јесте и управљање над изворима пијаће воде. Договором из Осла и Палестини је омогућено коришћење воде, али само са територије Западне обале, док би Израел и даље имао највећи проценат контроле над овим ресурсима.
С друге стране, Египат и Етиопија такође имају проблем. Наиме, Етиопија контролише горње токове Нила који дају 86% воде за ову реку. Нил затим пролази кроз Судан и Египат где се улива у Медитеранско море. Етиопија као и Судан имају планове да направе велики број брана и разведу воду ка пољопривредним подруцјима. То би драстично смањило количине воде које долазе до Египта који се већ налази у стању мањка воде. Целокупно становништво Египта практично живи на само 2,5 одсто територије - плодне земље која се налази око Нила. Пред Египтом је сада неколико опција: да крене у рат са Суданом и Етиопијом, смањи енорман популациони раст, унапреди системе за наводњавање или да се суочи са економском и социјалном катастрофом.